Ona je isprovocirana događajima iz vremena Drugog svjetskog rata. Ta su vremena “crvenih i bradonja” inspirisala našeg poznatog travara Peđu Puletića da napravi brend sela Lipova- jedinstvenu rakiju, na ovom području, čuvenu “dražovaču”. Peđa je zastupao stranu “bradonja” a Božidar Vuković, njegov brat od tetke, stranu “crvenih”.
Pola sata je prošlo u prepirci braće ko će prvi početi sa pričom i čija je zapravo priča istinitija, Božidarova ili Peđina.
Kako je Puletić tvorac ovog čuvenog napitka “dražovače”, ipak je prvi počeo. Vratio se, kako kaže, u tu ratnu 1942. drugu godinu, veli neđe u mrtvu jesen.
“Moj stric Mijajlo Puletić putovao je neđe u Polja i otuda je doveo u Lipovo čiča Dražu. Za sastanak je izabrana Lisa greda, odakle se Kolašin vidi kao na dlanu, a malo podalje ispod samog Vratla, za vojsku koja to mjesto zaposjedne, dovoljna su samo dva vojnika da se pola Crne Gore kontroliše. I bogami, istorija koju smo mi učili vala nije tačna”, počinje svoju priču Peđa, no Božidar svako malo upada govoreći da to nije bilo baš tako, pa ga jedva smirismo i rekosmo “kad Peđa objasni porijeklo rakije, Božidare daćemo i tebi riječ”.
“Slušajte vi mene, to što priča Božidar, vala pola nije tačno. No, samo da još objasnim tu, u našoj blizini ispod Vratla, u kući Perišića bio je čiča Draža, a glavni četnički štab u kući Radovića. U to vrijeme četnici su bili zavladali cijelim Lipovom, i svi su u selu, ama skoro svi bili četnici. No, kad se rat završio, 90 odsto tadašnjih četnika postadoše komunisti. Ostale tako neke tri kuće Puletića, Ilinčića i Bulatovića koje još nijesu znale na koju će stranu. No, kad je Tito umro vala se Božidar zadesio i to sve po dva sata u te tri kuće”, priča uz smijeh Peđa dok se Božidar buni i govori da to tako nije bilo.
Onda je Peđa objasnio da je zbog prelaska tolikog broja “bradonja” u “crvene”, a znajući pritom na koju je ko stranu bio i koliko je četnika dobilo boračke penzije, krenuo da pravi rakiju “dražovaču”
“Prvo sam ispekao rakiju od divljih jabuka zukava, jaku 55 stepeni. Napravio lijepu staklenu ambalažu sa etiketom, odnosno likom čiča Draže, i dao joj ime “dražovača” Onda sam ti tako išao u goste u sve te kuće koje su nekad bile četničke, a sada su komunisti i kao zdravicu nosio rakiju “dražovaču’. Rakija im se svidjela, baš onako pravo meraklijska, ama im se nije sviđala ambalaža, pa su brže bolje presipali rakiju u druge flaše. Eto sviđa im se rakija, a ne flaša da im ne daj bože ko ne prigovori zbog nje. A onda me još i pitaju što nije malo blaža, a ja im velim, e onda bi bila “titovača”, a ne “dražovača”. E, zato sam ja mojim Lipovljanima napravio ovu rakiju čuvenu “dražovaču”, uz smijeh objašnjava Peđa Božidar je jedva dočekao da progovori da ispriča onako kako je zapravo bilo, no kako se zanio Peđinom pričom, zaboravi se, pa podviknu.
“Ćut tu, ne pričaj izmišljotine. Vala Peđa meni ovaku bocu nijesi donosio”, rekao je Božidar na šta smo se svi smijali.
“E, sad ja pričam, i to što on veli da je odavde tih 90 odsto četnika prešlo u komuniste nije tačno. Draža Mihajlović je u Lipovu boravio skoro šest mj eseci. Od novembra pa neđe do maja, jer je iz Srbije 42. godine bio proćeran. Logično je bilo da se Lipovljani nijesu mogli organizovati da napadnu četnike. Oni su bili mudri ljudi, a što je tada bila rijetkost kod sela, da taj bratoubilački rat ne izazove veće žrtve. Kad je čiča Draža bio tu tad su svi Lipovljani bili četnici, a kad dođu partizani, onda su svi oni komunisti. E, tako da sad taj Peđin “Trg čiča Draže” što ga predlaže da se izgradi, više ne pije vodu no ovu ljutu “dražovaču”, zadovoljno je kazao Božidar.
Na kraju smo Božidara i Peđu morali ostaviti nasamo da uz onu “dražovaču” riješe još jedno problematično pitanje iz tog vremena, “kada su zapravo bradonje brali šljive, a kada pekli rakiju”. Jer ako su došli u decembru, onda mora da su tad brali šljive, kako tvrdi Božidar, dok mu Peđa ljutito odgovara da nije Božidar pekao rakiju već on.
