Motiv takvog komentara za CdM komentariše Maja Raičević iz Centra za ženska prava.
“To najviše i govori o stanju ovdje. Mnoge žene ne prijavljuju, zbog osude okoline. Ali osuda okoline je uvijek tu- prema ženama jer se smatra da su nečim zaslužile nasilje , ali i prema muškarcima kad nisu dovoljno muškarci t.j. kad nisu dovoljno fizički jaki, dominantni.. Svako ko doživi nasilje treba da dobije podršku, bez obzira na pol. Osuđujem svaku vrstu nasilja bez obzira na to je li ga počinio muškarac ili je to uradila žena”, kaže ona.
Zanimljivo je i to da se muškarci, kad ih žene već napadnu, ne stide da zovnu 122 i požale se na to da su ih supruge napale.
“Bez obzira na to što je za same muškarce tabu prijaviti nasilje, moje iskustvo govori da su oni čak i hrabriji u prijavljivaju nasilja nego žene”, dodaje ona.
Ipak, razlog pozivanja policije upomoć nije uvijek to što su napadnuti, već i to što tako pokušavaju da sakriju sopstvena nedjela.
“Imali smo predmeta da muškarci zloupotrebljavaju zakon i da prijavljuju nasilje onda kada su oni počinioci a znaju da će žena prijaviti njih”, dodaje Raičević.
Ipak, Raičević ističe da to što je vijest iz Zete o djevojci koja je pretukla muža u domaćoj javnosti odjeknula “kao bomba” ne znači ništa osim da slične priče jako rijetko slušamo.
„Sve to je na nivou incidenta, dok se slučajevi nasilja nad ženama dešavaju svakodnevno. Dakle, isticanje slučajeva nasilja nad muškarcima kao nečega što se dešava često je potpuno pogrešno. Čak i statistika pokazaje da su u neuporedivo većem broju slučajeva žene žrtve nasilja, čak u 95 odsto”, kaže ona.
A, i kad u tih preostalih pet odsto neko bije muškarce, onda su im “na trag” stali ostali muški članovi familije, dodaje ona.
“To su očevi, braće ili drugi muškarci u porodici”, zaključila je Raičević.
