Neoprostivo

Čak i danas zvuči neoprostivo. Naravno, ta rečenica je i dalje lako izgovorljiva. „Zna se kako, Crna Gora ka' Monako". Tek, od te narodne krilatice, stigli smo do apsolutnog sinonima za ironiju. Ili je to već sarkazam? U svakom slučaju je zaluđivanje koje je potrajalo.

Pa, o čemu mi pričamo?

O državi koju volimo i koja predstavlja naš identitet? Ili je to samo obična manipulacija kojoj kad-tad slijedi naplata, a za koju svi mi nećemo moći ništa da kupimo? Jer, nakon ovoliko vremena i svakakvih oštećenja i neizvjesnosti, malo ko u Crnoj Gori može da govori o tome šta on može da učini za svoju državu. 

Mnogo je više onih koji se pitaju, šta to država može da učini za njih. Uostalom, skorašnje državno zavlačenje ruke u džep građana, a sve samo zbog loše državne politike, zasigurno je bacilo mnoge ideale pod noge. Čisto zbog ljubavi koja, da bi bila stvarna, mora da putuje u dva pravca. 

Jednom sam sreo, u Njujorku, na Menhetnu, jednog Italijana, pitao me odakle sam. Ja rekao, Montenegro, Former Yugoslavia. On čovjek stao, pogledao me, skoro da je skočio sa stolice tog paba na Trećoj aveniji, rekao mi, ja sam bio u Montenegro. I onda izgovorio imena Kotor, Cetinje, Žabljak, Podgorica. 

Batalio je i engleski, valjda je podrazumijevao da nam je na italijanskom lakše da se sporazumijevamo. Izgovorio je čak i ime jedne podgoričke kafane, rekao da je pio „loza" i da je bio potpuno lud i prezadovoljan danima. Ja mu na to nisam rekao ništa. Ali on mene jeste. 

Rekao je, bar kako sam zapamtio, „lei ha tutto" (vi imate sve). „Mare e monti" (more i planine). I još je nešto pričao, to baš nisam razumio, moje znanje italijanskog se zasniva na emisiji Domenica In, koju baš i nisam redovno gledao. Ali smo se razumjeli.

Mi imamo sve. I sve to traćimo, budzašto.

E to je već, stvarno, neoprostivo.