Skoro dvije godine trajao je vijađ na koji su se 5. septembra 2017. godine iz Gradske luke Herceg Novi katamaranom uputula dvojica prijatelja, Novljanin Damjan Vukićević i Beograđanin Bojan Aleksić.
Oni su sinoć stigli u matičnu luku, poslije 33 hiljade pređenih nautičkih milja, raznih vjetrova i bonaca, susreta sa zemljama, gradovima i ljudima.
U Gradskoj Luci nešto prije 21 sati vezali su brod, a dočekali su ih rodbina, prijatelji, predstavnici Opštine, znatiželjnici, Gradska muzika Herceg Novi i mediji.
“Nismo očekivali ovakav doček. Imali smo odlično iskustvo, puno mjesta, ljudi koje smo upoznali, jedrilačare koji pomažu jedni drugima. Planirao sam da idem oko Južne Afrike, ali kada sam došao do Šri Lanke vidio sam da ima 30-tak brodova. Niko se nije bojao radi gusara. Rekao sam neću da budem jedina kukavica, pa sam i ja krenuo gore, kroz Crveno more i skratio malo put. Ali nema veze, opet ću ja ploviti, možda za deset godina”, kaže Damjan.
Od teškoća pamti izbjegnuti incident sa gusarima, ali i cijepanje jedara, sitne kvarove, što nije bilo ništa strašno.
Najteže im je bilo prvog dana kada su kretali iz Francuske. Bilo je nevrijeme, nisu imali iskustva i nisu znali kako se brod ponaša. Bilo je i na brodu teško po desetak dana plovidbe od obale, razmišljanja samo da se vrate kući. Ni u Pacifiku nije bilo lako:
“Nezgodno je. Gdje god da idete, na bilo koje ostrvo treba minimum pet dana. Ali, kada dođete tako vas stanovnici prihvate nevjerovatno, pitaju vas odakle ste, gdje ste bili, dovode u kuću na večeru”, priča Damjan.
Inače, Damjan priznaje da je bio loš kuvar, a dobru ribu je spremao Bojan. Tokom puta Meditaranom su ih posjećivali prijatelji, ali čim su se udaljili jedino rodbina.
“Dug je put, trebalo je odvojiti vrijeme i novac. Tačno se vidi ko su pravi jedrilčari, koji ti odmah pomažu, a ko ljudi u čarteru”, kaže Damjan.
Na pitanje je li “stavio na papir” koliko ga je avantura koštala Damjan kaže da se nije tim bavio.
“Znao sam da će me to neko pitati i jedino mogu reći da sam potrošio sedam kubika goriva”, uz osmijeh priča Damjan kome je sada samo želja da se opusti sa rodbinom i društvom.
Bojan kaže da je lijepo ponovo biti kući.
“Bilo je malo loše more, ali ovdje je sve mirno. Putovanje je kratko trajalo, pa ćemo vjerovatno ići i drugi put”, navodi Bojan i kaže da mu je bilo najteže zbog lošeg vremena od Galapagosa do Uskršnjih ostrva.
“I gusari su pokušali par puta da nas zaustave, kod Tajlanda i Đžibutija nismo stali i dobro smo prošli”, priča Bojan.
Opisuje da su krenuli iz Francuske, preko Španije, Portugala, ka Herceg Novom, pa preko Grčke, Malte, Maroka, Kanarskih ostrva, Kariba, Uskršnjih ostrva, Gvineje, Indonezije, Tajlanda, Indijskkog okelana, Crvenog mora, Džibutija i Egipta.
Damjanov brat, Srefan Vukićević priznaje da je bio sve vrijeme zabrinut za brata, ali da je, ipak, najviše zebla majka.
“Mislim da joj je oduzeo dosta godina života, ali naumio je da plovi oko svijeta i to je ispunio. Bili smo u kontaktu. Čak sam ga i vidio u oktobru, bio sam deset dana sa njim na brodu u Indoneziji. Ali nikada se ne bih usudio kao on da budem toliko na moru, deset dana je dovoljno. To je spartanski život na brodu. Jako malo ljudi je uradilo to što su Damjan i Bojan”, priča Stefan.
Blago vama, svaka cast!
Momci obidjose cio svijet a neki ne mogu poći do Kosova.svaka čast momci!
Ni ti ne mozes do Ulcinja
Kakvo veze Kodovo ima sa ovim ?:)
Budalastina i bacanje para u ovakvo vrijeme
Ima se, moze se!
Svaka čast pomorci!!!
E ako nijeste pošli za Južnu Afriku nista nijeste napravili. Da vidite dolje divljinu od mora i najljepse predjele na zemaljskoj kugli. Šteta.
Ja mislim da su sticajem okolnosti oni rodjeni tamo 🙂