Kolumne

Čija su ova djeca?

Milorad Vesić

Piše
Milorad Vesić

Vrteo sam iznova i iznova taj snimak od pre neki dan. Mladi košarkaši Srbije nakon pobede u finalu evropskog prvestva za mlade do 18 godina u Letoniji, grupno se zaleću ka tribinama. Tamo, reprezentativci Crne Gore koji im nešto pokazuju.

Mozak otrovan prosečnom dnevnom dozom informacija na Balkanu prvo je pomislio: “Evo tuče”. Jer što bi inače neka grupa u nacionalnim dresovima u ovoj našoj regiji jurišala ka drugoj grupi koja nosi dresove sa drugačijim državnim obeležjima. Pa još posle utakmice. I pritom ka rivalu s kojim su nekoliko dana ranije odigrali krajnje neizvesnu utakmicu. I što bi im, inače, taj rival uopšte mahao sa tribina, pokazivao da priđu (kao da izaziva) i nešto vikao (ne čuje se šta, ali zna se šta se viče sa tribina).I na tom delu snimka, posle pauze, ponovo pritiskam “play”. Da vidim opet taj rasplet. I klince koji trče u zagrljaj jedni drugima. Da zajedno proslave pobedu. Kao da je to najnormalnija stvar na svetu.

Kako iznervirati starije?

Kao da ne znaju mladi Crnogorci da baš to veče neki urednici tabloida u Srbiji spremaju naslovnu stranu na kojoj će starije Crnogorce proglasiti izdajnicima, jer su poslali jednog izaslanika na godišnjicu obeležavanja Oluje u Hrvatskoj.

I kao da mladi Srbi ne veruju patrijarhu da je položaj njihovih sunarodnika u Crnoj Gori kao u doba Nezavisne

Države Hrvatske.

Istina, nije mi prvi put da gledam ovakve prizore omladine koja je “zastranila”. Eto, recimo, koliko prošle godine u ovo doba, na juniorskom šampionatu Evrope u Mađarskoj, košarkašice Hrvatske napravile su “sačekušu” ispred hotela vršnjakinjama iz Srbije, da zajedno proslave njihov plasman u finale. Nadrealno. Devojke u crvenim trenerkama sa crnim rančevima na leđima na kojima piše Srbija, grle se sa devojkama u sivim trenerkama, kojima na leđima piše “Croatia”. I zajedno pevaju istu pesmu.

Ej, živote! I sve to samo par dana nakon završetka još jednog rata između Srbije i Hrvatske. Ovog puta-trgovinskog. Dobro, bilo je malo i verbalnog.

Ili, recimo, dve godine ranije-kadetsko prvenstvo Evrope u košarci u Litvaniji. Klinci iz Bosne i Hercegovine lavovski se bore protiv domaćina u finalu, a sa tribina ih, okruženi masom Litvanaca, bodre vršnjaci iz Srbije i Crne Gore. Navijaju kao za svoje.

Čovek ne može da se ne zapita šta je toj deci u glavi. Pa, prate li ta deca uopšte vesti? Gde se i kako informišu?

Možda su, kao i svi mladi, hteli da nerviraju starije. Ej, gde ćeš bolje fore nego da se izgrliš sa “neprijateljem” i to pred svima. Pa, matorci će iz kože da iskoče.

Ili da zbune zaposlene u tabloidima. Taman kreativci smisle naslov tipa: “Bivša braća (opet) zabila nož u leđa” ili “Naši brutalno ponizili njihove”, protrljaju rukice i pomisle “Dobro je, sutra će da plane tiraž”, kad ono-cvrc! Bivša braća se ponašaju kao da to još jesu.

Možda su samo…normalni?

Možda su hteli da huliganima ogade sport, da ih sklone s tribina. Kako, brate, da psuješ “one druge” kad se “ovi naši” grle s njima. Ne ide.

Je li moguće da su jedino oni ozbiljno shvatili političare kad govore da nam je potrebna normalizacija odnosa? Iako ti isti političari ni pod mukama ne bi priznali da navijaju za susede kad igraju protiv nekih “trećih”.

Na koga su se ugledali, ko su im uzori? Ko im je usadio tu ideju da se komšija poštuje i voli, umesto da se vređa? Ko im je objasnio da sport nije vođenje rata drugim sredstvima?

Odakle im hrabrost da se slikaju sa onim “drugima” zagrljeni i da to posle “kače” na društvene mreže, rizikujući da im neki “njihovi” zbog toga zaborave sve sportske uspehe i zaspu ih uvredama?

Otkud ta potreba da traže sličnosti sa vršnjacima iz susednih zemalja umesto da insistiraju na razlikama? Kako to da se tako dobro razumeju, a učeni su da govore različitim jezicima? Kako su razbili stereotipe, predrasude da su “naši” uvek dobri, a “njihovi” ne?

Idu li oni uopšte u kafiće čiji vlasnici tokom velikih sportskih takmičenja goste časte popustom za svaki gol koji primi reprezentacija nekog od suseda?

Ni nauka verovatno još nema odgovor na sva ova pitanja. Sumnjam da bi i oni sami umeli da odgovore? Deluje da im je takvo ponašanje prirodno, kao disanje.A možda tu i nema neke velike misterije. Možda su samo… normalni? Uprkos svemu i svima koji rade na tome da takvi ne ostanu.

I možda, zahvaljujući njima, ipak ima nade i za nas ostale. Pod uslovom da je normalnost zarazna. I da se ne preduzimaju epidemiološke mere.

28 Komentara na "Čija su ova djeca?"

avatar
1000
:   NAJNOVIJI | NAJSTARIJI | POPULARNI

Send this to a friend