Kako Crnogorce pretvoriti u ravnogorce

Piše

Tomislav Marković

Čak i pre nego što su Vasilije Ostroški i svetosavski Bog trijumfovali na izborima u Crnoj Gori, dežurni nacionalistički ideolozi iz Srbije nisu krili kakvi su im planovi za privremeno otcepljenu srpsku državu. Istoričar Aleksandar Raković je još u julu lepo objasnio u državotvornoj Politici da, nakon svrgavanja Đukanovića sa vlasti, na predstojećem popisu treba povećati broj Srba, Crnogorce svesti na 25 posto i tako stvoriti uslove da Crna Gora postane deo “srpskog sveta”, srpskog prostora sa dominacijom svetosavlja u trouglu Banjaluka-Beograd-Podgorica. “Srpski svet” je hipokoristik, ime od milja za “veliku Srbiju”, pojam koji je postao pomalo ozloglašen, jer je neraskidivo povezan sa silnim ratnim zločinima i genocidom.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić ove godine je u više navrata potencirao važnost popisa stanovništva koji će se u Crnoj Gori održati sledeće godine. Rekao je da su “izbori u Crnoj Gori značajni za srpski narod, ali da je za najvažniji popis koji će biti u Crnoj Gori 2021. godine”. Predsednik Srbije koji sebe voli da doživljava kao lidera svih Srba, uprkos Ustavu i zdravoj pameti, izjavio je u maju da želi da “sačuvamo jedinstvo koje imamo sa našim narodom i u Republici Srpskoj i u Crnoj Gori”.

Plan za posrbljavanje Crnogoraca
Najavio je i “određene aktivnosti sa ciljem ohrabrenja da se srpski narod u Crnoj Gore izjasni onako kako su se izjašnjavali njihovi preci”. Vučić nije pobliže odredio “određene aktivnosti”, ali je napomenuo da Srbija “mnogo pomaže i podržava srpska udruženja, naučnu, kulturnu zajednicu”, i to “više nego ikada pre”, i da je za “Srpsku kuću u Podgorici izdvojeno više od tri miliona evra”. Tom prilikom velikodušno je iz budžeta Srbije uputio jednokratnu pomoć srpskim udruženjima u Crnoj Gori u iznosu od 1,64 miliona evra i najavio da će se pomoć nastaviti.

U neodređene “određene aktivnosti” svakako spada višegodišnja kampanja Vučićevih medija protiv crnogorske nezavisnosti i postojanja crnogorske nacije. Primera radi, tabloid Informer gotovo nikad ne govori o Crnogorcima, već koristi posprdni termin “Milogorci”, insinuirajući da je crnogorska nacija izmišljotina koja će nestati zajedno sa Milom Đukanovićem. Teza da su Crnogorci izmišljena nacija provlači se konstantno po srpskim medijima, tako da je postala dogma u koju se ne sumnja. Čitava bulumenta nacionalističkih intelektualaca neprestano ponavlja ovu mantru, a tome se pridružuju i drugi intelektualni i duhovni autoriteti. Tako, na primer, patrijarh Srpske pravoslavne crkve Irinej kaže: “A šta su Crnogorci nego Srbi iz Crne Gore?! Kao što postoje Šumadinci, Vojvođani, Ličani, Bosanci, Hercegovci, tako postoje i Srbi i Crnogorci”.

Budući da su Crnogorci privremeno zabludeli Srbi, logično je što se Crna Gora posmatra kao – kako to reče generalni sekretar predsednika Srbije Nikola Selaković – “klasična srpska država”. Preostalo je samo da na popisu Srbi postanu većina, pa da odmetnutu Crnu Goru vratimo u čvrsti zagrljaj majčice Srbije. Plan rada nove vladajuće koalicije izložio je nedavno Kosta Čavoški, član Srpske akademije nauka, senator Republike Srpske, nekadašnji predsednik Međunarodnog odbora za istinu o Radovanu Karadžiću i vajkadašnji obožavalac Draže Mihailovića. Čavoški smatra da državnu orijentaciju Crne Gore treba menjati postepeno, nada se da će na sledećem popisu “broj Srba u Crnoj Gori da se poveća i da će ljudi biti podstaknuti da se izjašnjavaju kao Srbi”, potom treba raspisati izbore na kojima bi nova većina “bila neuporedivo veća i moćnija”, a onda polako, korak po korak do žuđenog povratka Crne Gore u “srpski svet”.

Šta bi bilo kad bi bilo
Zašto je inženjerima ljudskih duša toliko stalo do nacionalne pripadnosti? Zašto se nacionalnost doživljava kao sveti gral, kamen mudrosti, svetinja nad svetinjama, maltene kao nekakvo božanstvo? U čemu je tajna tog pustog nacionalnog izjašnjavanja, kao da je najvažnija stvar na svetu da li je neko Srbin, Crnogorac, Jugosloven, Eskim ili Marsovac? Zašto je nacionalistima puko nacionalno izjašnjavanje od presudne važnosti? Odgovor je jednostavan – nacionalnost zapravo i nije bitna, ona je samo maska iza koje se krije nešto mnogo strašnije, jedan jeziv totalitarni ideološki projekat. Da bismo to plastično pokazali, pribegnimo malom eksperimentu.

Zamislimo da se sutra dogodi nekakvo neobjašnjivo čudo i da svi u Crnoj Gori kažu: Dobro, ubedili ste nas dugogodišnjom propagandom, jeste, priznajemo, svi smo Srbi, Srpkinje i Srpčad. Ne samo Crnogorci, to se podrazumeva, već i svi ostali žitelji Crne Gore. I naši Bošnjaci su Srbi, i Hrvati su Srbi, Albanci takođe, čak su i Grci Srbi, recimo onaj Nikolaidis. Ako vam je to malo, mogu i neke reke i planine da se izjasne kao pripadnice srpske nacije, nije problem. Ali, mi nismo Srbi vašeg kova. Mi smo antifašisti i antinacionalisti, gnušamo se Ratka Mladića, Radovana Karadžića i ostalih decoubica, stidimo se genocida u Srebrenici koji je počinjen u naše ime, preziremo Dražu Mihailovića i Pavla Đurišića, sa gađenjem gledamo na četništvo, odričemo se svih koji su na bilo koji način učestvovali u zločinačkim projektima, kako u Drugom svetskom ratu, tako i u ratovima devedesetih. Preziremo duhovnike koji se lažno predstavljaju kao pravoslavni hrišćani, popove koji su blagosiljali ubice i njihovo oružje.

Jesmo Srbi, ali baštinimo tradiciju Ljube Čupića, Save Kovačevića, Koče Popovića i svih časnih ljudi koji su se borili protiv fašizma. Jesmo Srbi, ali sa tim vašim zločinačkim srpstvom koje veliča koljače nećemo da imamo ništa. To što vi nazivate srpstvom samo je jadan izgovor za žudnju za ubistvom koja je ovladala vašim zabludelim dušama. Ako vam je toliko stalo da svi budemo Srbi, u redu, bićemo i mi Srbi, ali onakvi kakvi su bili Dimitrije Tucović, Triša Kaclerović, Stevan Filipović, Đuka Dinić, Peko Dapčević ili Marija Bursać. To su pravi Srbi i Srpkinje, a vi ste najobičniji četnici.

Srbin je prazan pojam
U ovakvom hipotetičkom slučaju odmah bi postalo očigledno da nacionalni identitet sam po sebi ne znači ništa, jer je to neutralna odrednica. Srbin je prazan pojam, baš kao i Nemac, Englez, Mađar ili Francuz. Srba ima raznih: desničara, levičara, antifašista, konzervativaca, vernika, ateista, agnostika, apolitičnih, vrednih, lenjih, poštenih, nepoštenih, ubica, dobročinitelja, kriminalaca, filantropa, izuzetno nadarenih, mediokriteta, rusofila, germanofila, zapadnjaka, tolerantnih, fanatika itd itd. Baš kao i u svakom drugom narodu.

Problem je u tome što se naši nacionalistički ideolozi služe trikom, falsifikujući realnost i redukujući nacionalni identitet na nekoliko najgorih elemenata iz srpske istorije i tradicije. Oni su konstruisali nacionalni identitet kao smešu retko neprobavljivih sastojaka kao što su četništvo, svetosavlje, nacionalizam, šovinizam, imperijalne pretenzije, osećanje nadmoći nad drugima ili jednoumlje zvano “srpska sloga”. Kao ugaone kamenove tako nakaradno shvaćenog nacionalnog identiteta naši ideolozi su označili razne zločince, od Draže Mihailovića do Ratka Mladića, od Milana Nedića do Radovana Karadžića.

Pa tako pravi Srbin nipošto ne može biti sledbenik antifašizma, partizanskih heroja, socijaldemokrata, zagovornik LGBT prava, poklonik vrednosti zapadne demokratije ili ljubitelj književnog dela Marka Ristića, Radomira Konstantinovića i Miroslava Krleže. Takve kvaritelje opštenarodnog jedinstva ideolozi nacionalizma odmah proglašavaju slučajnim Srbima, autošovinistima, izrodima, plaćenicima i izdajnicima. U tome se ogleda totalitarizam njihove ideologije: svako ko se razlikuje od modela koji nacionalisti nameću biva označen kao meta i izložen progonu. Sve velike, svetle, slobodarske srpske tradicije izbrisane su iz nacionalnog identiteta, a ostale su samo one najgore, zločinačke i mrziteljske, kojih bi se svaki normalan čovek stideo.

Totalitarni ideološki i politički projekat
Sama ideja da svi članovi zajednice treba da misle isto i da budu nalik jedan drugom potpuno je sumanuta i zahteva radikalno nasilje nad ljudskom realnošću. U intervjuu koji je dao za Arkzin 1994. godine Srđa Popović je opisao taj proces stavljanja nacionalne pripadnosti u prvi plan, nakon raspada socijalizma. Kaže Popović: “Šta znači biti Hrvat? Šta znači biti Srbin? То nema nikakvu sadržinu, jer ima raznih Srba, ima raznih Hrvata, а ta identifikacija је moguća jedino u sukobu s drugima. Onda postaje jasno: ko је Srbin? – Srbin је onaj koji mrzi Albance, ko је Hrvat? – Hrvat је onaj ko mrzi Srbe … Šta radi Srbin? – Srbin se bori s Albancima, Srbin se bori s Hrvatima. То onda postaje program. То је ono s čim је Musolini pobedio u Italiji sa programom ‘Italia а noi’, što nije nikakav program”.

Popović kaže da se “društvo definiše kao zajednica ljudi koji prihvataju jedan vrednosni sistem”. Pripadnost naciji sama po sebi nije nikakav vrednosni sistem, ali ideolozi srpskog nacionalizma pod krinkom nacionalnosti proturaju svoj desničarski ideološki program. I zato kada svi ti rakovići, irineji, čavoški, antići i ostali bećkovići poručuju Crnogorcima da su Srbi, oni zapravo kažu nešto drugo. Poruka “Vi ste Srbi” u njihovoj interpretaciji znači: vi ste poklonici četništva, svetosavlja, klerofašizma, velike Srbije, srpskog sveta, ratnih zločina i genocida. Pod krinkom nacionalnosti, koja bi trebalo da bude vrednosno neutralna, krije se totalitarni ideološki i politički projekat.

Na mentalno nasilje nacionalističkih ideologa treba odgovoriti raskrinkavanjem njihove providne maskarade i vraćanjem lopte sa identitetskog na teren ideologije i politike. Nije cilj nacionalnih dušebrižnika da Crnogorce jednostavno pretvori u Srbe, već da ih podjarmi i preinači u poklonike velikosrpske ideologije. Da Crnogorce pretvori u ravnogorce. Zato je Crnogorcima najbolje ne samo da ostanu Crnogorci, već i da nastave sa negovanjem antifašizma, verske i nacionalne tolerancije i ostalih vrednosti građanske države. A Srbima u Srbiji i van nje je krajnje vreme da prestanu da dozvoljavaju najgorim pripadnicima svog naroda da im određuju ko su i šta su. Da prestanu sa obožavanjem kvislinga i ratnih zločinaca, i da se vrate svojim najsvetlijim tradicijama, pre svega onoj antifašističkoj, popljuvanoj i zaboravljenoj. To bi bio dobar početak puta ka drugačijoj i drugoj Srbiji, onoj koja se – po rečima Radomira Konstantinovića – “nije mirila sa zločinom”.

Al Jazeera