Milom ili silom

Piše

Vuk Drašković

Sa postojećim ustrojstvom EU, obavezujući pravni sporazum između Srbije i Kosova neće biti ni dogovoren ni potpisan. Čak i da taj sporazum bude i potpisan, bilo bi kao i da nije: potpisano na ledu, pa prineto vatri.

Evropska unija danas ne može da obaveže nikoga na bilo šta. Svaka odluka o bilo čemu mora da bude izglasana saglasnošću svih članica Unije. Samo jedna država, pa i ona najmanja, svojim vetom može da blokira sve. Preporuke, rezolucije, deklaracije, pa i same konsenzusom donete odluke, ne moraju da se poštuju. Nema odgovarajućih sankcija za neposlušne članice, za režime i firere koji krše i temeljne vrednosti Unije, nema sankcija za one koji su, tobože, za članstvo u EU, a njihovi „briselski“ vozovi se kreću ka Moskvi, Pekingu, Minsku, Teheranu…

Žmuriti i ne talasati! Ovo je strategija briselske administracije. Kao da duh Nevila Čemberlena iz tridesetih prošlog veka kormilari Evropskom unijom. Appeasement! Popuštati diktatorima, pa ih i pomagati, radi očuvanja mira. Stabilokratija je sadašnje ime sadašnjim Čemberlenima. Izbegavati sve što može da izazove buru.

Briselske pregovore između Srbije i Kosova dodatno čini iluzornim i blokada Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Sve da čudom nekim, pregovarači iz Beograda i Prištine potpišu traženi sporazum, njega mora da potvrdi i Savet bezbednosti UN, a to svojim vetom može da spreči bilo koja od pet stalnih članica Saveta bezbednosti.

Izvesno je da normalizaciju odnosa između Srbije i Kosova ne žele da spreče ni SAD, ni Francuska, ni Britanija, a možda ni Kina. Rusija, nažalost samo Rusija. Zamrznuti kosovski sukob uže je oko vrata Srbije, ali su za taj konopac privezani svi sadašnji planovi Putinove Moskve u njenom prodoru u takozvani „srpski svet“ na Balkanu.

Dvadeset i šest je godina od Dejtonskog mirovnog sporazuma, kojim je prekinut rat u BiH, i dvadeset i jedna godina od kumanovske kapitulacije Miloševićevog režima i Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN, kojima je okončan rat na Kosovu. Ne zaboravimo. Mir nije dogovoren u pregovorima, u bilo kakvom dijalogu zaraćenih strana. Mir je nametnut. I nametnuli su ga Amerika i NATO alijansa.

Sudbina silom postignutog mira prepuštena je Evropskoj uniji, njenim najboljim namerama, donacijama, fondovima. Bez štapa, sa mnogo šargarepe, izrežiranim pohvalama i stidljivim prekorima, Brisel je dve decenije nastojao da evropeizuje i civilizuje i dalje u rat i mržnju zagledana plemena u srcu Balkana.

Rezultat je porazan. Srbija, BiH i Kosovo su, mentalno, u ratnim devedesetim. U devedesetim je i Hrvatska, bez obzira na njeno članstvo i u EU i u NATO alijansi. Ruska agentura, popovi srpske crkve i sve bučniji ideolozi ujedinjenja „srpskog sveta“ u devedesete su sunovratili i Crnu Goru.

I u Vašingtonu, i u Berlinu, i u Parizu, i u Londonu, dominiraju i razočarenje i umor od Balkana. Strpljenje je pri kraju. Nameću se, kao nužna, nametnuta rešenja. Zakonom o kažnjivosti poricanja genocida u Srebrenici i veličanje ratnih zločinaca, Valentin Incko najavljuje radikalni balkanski kurs Zapada, bez obaziranja na gunđanja iz Pekinga i Moskve, Dodikove pretnje otcepljenjem Republike Srpske, antizapadnu i medijsku i političku pomamu u Srbiji. Ko neće milom, moraće silom.

Svet je ponovo pred lomovima, i regionalnim i globalnim, sličnim onima iz vremena pada Berlinskog zida. Neizbežan je sukob trojne alijanse SAD-NATO-EU sa imperijalnim ambicijama komunističkog režima u Pekingu i antizapadnim malignim uticajem staljinističkih nostalgičara i jastrebova u Kremlju.

Ta Rusija je protivnik, ali ne i strateški neprijatelj. Odustajanje američkog predsednika Bajdena od blokade ruskog gasovoda Severni tok, najava je raznih dogovora. Ustupak za ustupak. Krim za Kosovo. Vladimir Putin to traži odavno.

“Srpski svet” je moskovski žeton za trgovinu. Beogradski ideolozi tog projekta Velike Srbije unapred su žrtvovani taoci jedne opasne iluzije. Opasne i po Srbiju i po ceo srpski narod u državama na ruševinama Jugoslavije.

Zapadni svet, evropski svet, a ne ni topovi ni popovi.