Moja supruga i lažni haos

Piše

Frederik Backman

Ne pokušavam da promijenim temu. Sve što sam rekao je da postoje dvije vrste ljudi na ovom svijetu: iskreni i lažni. I postoje dva tipa haosa: pošteni haos, za koji možete da vidite da je haos, i lažni, koji izgleda uredno i organizovano uprkos činjenici da je u stvari haos.

Ja sam iskrena osoba. Neću da opanjkavam svoju ženu, ne radim te stvari, pričam samo o sebi; kažem vam da sam JA poštena osoba. Ni riječ o mojoj ženi.

Ali bih mogao da kažem koju riječ o ormaru u našem hodniku. Sasvim slučajno, moja žena ga je sređivala. On uopšte ne izgleda kao da je u haosu. U stvari, kada ga otvorite, kao da ga je namještao neko s dijagnozom. Savršen je. Kao onaj put kad sam na jednoj žurci sreo tog neverovatno zgodnog i skroz fit tipa, koji se smijao mojim vicevima i bio baš fin. Gospode, koliko sam ga mrzio. A takvi su ormari kada ih moja žena sređuje: sve je na svom mjestu, ništa nije višak, ništa ne zauzima previše prostora. Ali znate šta? Znate. Li. Šta? On je fejk. On je laž. On je Leo Dikaprio u “Uhvati me ako možeš”, eto to je.

Taj ormar je sušto samopouzdanje, nema ni trunku sramote u sebi, eto šta nema. Znam to jer je jednom žena uvela nas dvoje u jednu diskoteku u Parizu, i to tako što je zaobišla kilometarsku kolonu i došla do izbacivača i rekla mu da smo na listi gostiju. A on je rekao “Ali mi nemamo listu”, a ona mu je govorila “O, da, imate”. A onda ju je toliko dugo posmatrao i na kraju samo uzdahnuo i pustio nas.

Razumijete li? Ja sam oženjem Obi-van Kenobijem! Kada je kupovala kola, dobila je nižu cijenu jer je izboksovala popust na ekstraopremu koju nije ni naručila. Ne možete da joj vjerujete. Da, taj ormar u hodniku može da i-z-g-l-e-d-a kao da je sve u redu, ali svaki put kad krenem da uzmem nešto iz njega, sve ostalo počne da pada. A ona me pita “Pobogu, zašto ne možeš nekad da budeš pažljiv?”, a ja joj odgovorim “Ali uzeo sam nešto sa vrha! Kako može išta da padne ako uzmeš nešto sa vrha!”, a ona će “O, ne, nisi”, a ja ću “O, da, jesam”, a ona će “O, ne, NISI”. I poslije me tri dana boli glava.

Ona stvara lažni haos, moja supruga. Ne kažem da je nepoštena, samo kažem da joj je okej da ja kažem da je neiskrena. Ja to kažem. Ali ja to ne kažem. U stvari samo nabrajam šta se dešava, bez donošenja sudova.

Kada JA stvorim haos, ja sam makar iskren prema tome. Ako odem u podrum i uzmem neke stvari, ili neke druge vratim, tamo bude haos, ali se ni podrum ni ja ne pretvaramo da nije. Kada napravim haos u nekoj sobi, to izgleda kao da su se j…ni panda i polarni medved tukli, pijani. Jer sam ja poštena osoba!

Ne pokušavam da promijenim temu. Samo kažem da kada mi je rekla da će ona odnijeti to iz hodnika u podrum, obrušio sam se na nju da će sve promijeniti i da će napraviti lažni haos. Onda mi je rekla da mi treba pomoć, pa sam vrisnuo “Lažni haos ubija!”.

Sad sjedite tu i čitate ovo i prevrćete očima, ali ovo je pitanje bezbjednosti. Nekada klinci siđu sa mnom kad mi treba nešto iz ostave. Skije ili sanke ili nešto. Morate da mislite na djecu.

Kada je to pošteni haos, onda sam vrlo pažljiv šta uzimam a šta ne, ali ako je moja supruga bila dolje i “organizovala” sve, onda ćemo imati lažni haos i sve će izgledati kao hotelski apartman, i ja ću ući i pomisliti “O, Bože, koliko ovdje ima prostora, kako je samo to uspjela”, a onda ću podići lampu na jednoj strani sobe, i ostati zatrpan ispod dvije tone lavine zimskih stvari i društvenih igara.

Ako poginem tako što sam otišao i otvorio vrata podruma i na mene su pale sanke, želim da znate da je to bila iskrena, poštena smrt.