Kolumne

Najveći neprijatelj Srbije je – Velika Srbija

Piše
Tomislav Marković

Vajkao se dr Miša Đurković, filozof i direktor Instituta za evropske studije, kako nam velike sile nikada neće dozvoliti da napravimo “modernu nacionalnu državu”. Đurkovića najviše boli što nam zli moćnici osujećuju snove naših najboljih sinova, pa ovako zapomaže:

“Pokojni Dobrica Ćosić je maštao o tome, da se razgraničimo, razmenimo stanovništvo, zaokružimo teritoriju i da konačno možemo da znamo gde je i šta je naše. Odgovorno tvrdim, to nama nikada neće dozvoliti – ne samo naši zapadni prijatelji nego i druge imperije koje deluju na ovim prostorima.”

Oni koji imaju malo bolje pamćenje od zlatne ribice setiće se da je država Srbija pre koju deceniju intenzivno radila na razgraničenju, ćosićevskom humanom preseljenju i zaokruženju teritorija na račun komšija, kroz nekoliko ratova u kojima u srpske snage počinile najstravičnije zločine na tlu Evrope posle Drugog svetskog rata.

Naš umni filozof je nezadovoljan što taj zli svet nije dozvolio Miloševićevim ubilačkim hordama da sprovedu genocid do kraja, da potrpaju još koju desetinu hiljada nesrba u masovne grobnice i da proteraju još neku stotinu hiljada ljudi, e da bi veličanstveni Ćosićev cilj bio postignut, a naši intelektualci najzad dosegli žuđeni duševni mir.

Nije lako zadovoljiti srpske intelektualce, nemirne su to duše – oni ne mogu mirno da spavaju bez bar sto hiljada mrtvih i par miliona raseljenih.

Duševne boli srpskih intelektualaca

Citirane reči Đurković je izgovorio na šestom okruglom stolu iz ciklusa “Reintegracija ili razgraničenje – razgovori o budućnosti Kosova i Metohije” koji organizuje Odbor okruglih stolova u sastavu prof. dr Milomir Stepić, prof. dr Miloš Ković i prof. dr Časlav Koprivica.

Na tim naučno-patriotskim sesijama izređao se cvet srpske inteligencije, sve doktor do doktora i profesor do profesora. I svi ti obrazovani, načitani, umni ljudi pate od iste duševne muke: zašto Srbija nije bar malo veća, zašto se ovako tužno skupila kao veš posle pranja.

Ne slažu se naši profesori doktori baš u svemu, ima u njihovim razmatranjima razlika, individualnih nijansi, svako daje svoj lični pečat snovima o teritorijalnom proširenju. Na primer, Đurković se zalaže za srpski komonvelt koji bi imao fluidne granice, tu računa na Srbe iz svih krajeva, a ima i originalnu ideju ko bi sve ušao u vaskoliko srpstvo:

“Deo srpskog korpusa na neki način danas čine i Vlasi, delovi Makedonaca ili muslimana koji su svesni svog slovenskog porekla, čak i korpus vezan za Hrvate.”

Istoričar dr Aleksandar Raković, viši naučni saradnik Instituta za noviju istoriju Srbije, ova Đurkovićeva snatrenja smatra iluzornim, jer to podrazumeva suživot sa drugim narodima i odsustvo jasnih granica. Pošto nije za suživot, Rakoviću ostaje samo jedno logično rešenje problema – on se zalaže za rat. Kad se, kako kaže istorik, “ukažu međunarodne okolnosti”, Srbija treba vojnom i policijskom silom da povrati Kosovo, pošto “reintegracija ne može da se dogodi mirnim putem”.

Poreski obveznici u Srbiji mogu da budu mirni, njihove pare se troše na najbolji mogući način – finansiranjem učenih ljudi koji pripremaju nove klanice u kojima će ginuti deca tih istih poreskih obveznika. To se zove pametno uložen novac.

Ispunjenje sna oca nacije

Ipak, i pored svih sitnih razlika u mišljenjima, naši patriotski intelektualci, brojni srbujući političari, silni medijski poslenici, crkveni velikodostojnici, uopšte, svi oni kojima je nacionalno osećanje preče od razuma slažu se u jednom: Srbija mora da se proširi na susedne teritorije i tek onda će biti potpuna i cela.

U sastav te proširene Velike Srbije trebalo bi da uđu Kosovo, Republika Srpska, Crna Gora, mogao bi da se otkine i neki deo Hrvatske, o Makedoniji se u poslednje vreme slabo govori, ali i o tome treba razmisliti.

Stiče se utisak da bi naši rodoljubi tek tad, kad se stvori ta velika država, kad se – kako oni vole da kažu – zaokruži teritorija i objedini srpstvo vaskoliko, oni najzad mogli da odahnu i da se smire, da budu svoji na svome, jer bi njihove najsvetije težnje bile ostvarene u toj velikoj srpskoj državi. A ispunio bi se i san oca nacije Dobrice Ćosića.

Ukratko, nastala bi neka vrsta raja na zemlji, bar za Srbe i sve koji se tako osećaju. Takav utisak odaju sve priče naših veleumnika, a slični zaključci se mogu pročitati i diljem bespuća interneta, i običan svet deli mišljenje o konačnom smirenju nacije u sanjanoj državi – Velikoj Srbiji.

Neprijateljstvo prema državi kao instituciji

Međutim, taj utisak je potpuno pogrešan. Velikosrpskim nacionalistima uopšte nije cilj stvaranje bilo kakve države, pa čak ni te famozne Velike Srbije. I to nije karakteristično samo za njih, već za sve pan-pokrete. U znamenitoj knjizi “Izvori totalitarizma”, u poglavlju “Plemenski nacionalizam” koje se pomalo dotiče i naših krajeva, Hana Arent piše o pan-pokretima, pre svega panslavizmu i pangeramanizmu, ali se njeni zaključci odnose na sve pokrete tog tipa.

Na jednom mestu Arent piše: “Neprijateljstvo prema državi kao instituciji provlači se kroz teorije svih pan-pokreta”. Ona navodi kako su slovenofili smatrali “da je država po samoj svojoj prirodi tuđa narodu” i kako su “osećali da slovenska nadmoć leži u ravnodušnosti ruskog naroda prema državi”.

Arent jasno definiše i šta podrazumeva pod državom. Vrhovni zadatak institucije države je “da štiti i garantuje čoveku njegova ljudska prava kao građanina i pripadnika nacionalnosti”. Što bi se danas reklo – da obezbedi vladavinu prava. Pa zar je to država?

Zar država nije, kako već vekovima propovedaju naši vrli pesnici, pisci, političari, intelektualci – naš san, ostvarenje vekovnih narodnih težnji, sveta otadžbina za koju su ginuli naši najslavniji sinovi, naša majka, uzvišeni ideal za koji svi treba da budemo spremni da žrtvujemo svoje bezvredne živote, božanstvo kojem se prinose ljudske žrtve?

Jok. Sve su to mračne tlapnje i crne fantazmagorije lažnih patriota koji lepo žive na naš račun. Država je servis građana, institucija koja nam garantuje bezbednost, slobodu mišljenja i govora, pravo na rad, obrazovanje i lični razvoj, jednakost pred zakonom, zaštitu od nasilja i diskriminacije, zaštitu od siromaštva… Tome treba da služi država, građanima koji u njoj žive, a ne da građani služe nekom zamišljenom idolu države od koje direktnu korist ima samo vladajuća kasta.

Mržnja prema zakonu, redu i poretku

Prema tako shvaćenoj državi naše šatro patriote gaje najdublje gađenje i smrtno neprijateljstvo. I tu postaje jasno da država Velika Srbija uopšte nije krajnji cilj velikosrpskog projekta, jer njih nikakva država i njeno uređenje ne zanimaju, pa čak ni kad je u pitanju ta idealna projektovana Srbija sa širom okolinom. Zapravo, pansrpska ideologija i služi tome da se država koju već imamo nikada ne uredi, da se nikad ne uspostave institucije i vladavina prava…

Suština velikosrpstva je mržnji prema zakonu, pravu, ustanovama, redu, poretku, privrednom razvoju, građanskom blagostanju i slobodi građana. Velikosrpske nacionaliste ne zanima ni uređenje Srbije u današnjim granicama, a kamoli uređenje te njihove sanjane Velike Srbije. I kad bi ostvarili svoj san o teritorijalnom proširenju, oni se ne bi zaustavili, već bi im samo porasli apetiti za nova osvajanja. Tako dolazimo do logičnog zaključka da je najveći neprijatelj Srbije – Velika Srbija.

Tome u prilog govore brojni istorijski primeri. Naši patrioti su decenijama sanjali o vraćanju Kosova u okrilje Srbije, silne su se pesme pevale o srpskom Kosovu, Kosovskom boju, caru Lazi i izdajniku Vuku Brankoviću, lelekalo se za izgubljenim Kosovom na sve strane. I šta je bilo kad su konačno u Balkanskim ratovima osvojili Kosovo? Jesu li možda krenuli u uređivanje srca Srbije, u izgradnju ustanova i stvaranje normalnih uslova za život?

Naravno da nisu, već su na Kosovo slali žandare i činovnike po kazni, kako bi držali stanovništvo u pokornosti. Činili su čuda i pokore decenijama, da bi na kraju ponovo ostali bez Kosova.

Zablude plemenskog nacionalizma

To je bila prirodna posledica pansrpskog pokreta i specifične vrste idelogije koju Hana Arent naziva plemenskim nacionalizmom. Ona pravi veliku razliku između nacionalizma razvijenih zapadnih država i tribalizma koji je karakterističan za države koje nastaju kasno, uglavnom nakon raspada velikih imperija.

Ovako Arent slika taj proces na razvijenom zapadu: “Nacije su izašle na scenu istorije i emancipovale se kada su narodi stekli svest o sebi kao o kulturnim i istorijskim entitetima, a o svojim teritorijama kao o stalnom domu, gde je istorija ostavila vidljive tragove, kao celinama čija je kultivacija bila proizvod zajedničkog rada njihovih predaka i čija bi budućnost zavisila od razvoja zajedničke civilizacije”.

Sasvim je drugačija situacija kod naroda koji tek stupaju na scenu:

“Ako su želeli da se uklope u nacionalni ponos zapadnih nacija, nisu imali zemlju, nisu imali državu, nikakva istorijska dostignuća kojima bi se ponosili, već su samo mogli da ukažu na sebe, a to je značilo, u najboljem slučaju, na svoj jezik – kao da je jezik sam po sebi već dostignuće – a u najgorem slučaju na svoju slovensku ili germansku ili bog zna kakvu dušu”.

Dalje Arent piše: “Tu je bilo masa koje nisu imale ni najmanju ideju o tome šta znače patria i patriotizam, ni najmutniju predstavu o odgovornosti za zajedničku, ograničenu zajednicu”.

Arent navodi da plemenski nacionalizam nastaje upravo iz te sfere neukorenjenosti: “Neukorenjenost je bila istinski izvor te ‘proširene plemenske svesti’, što je zapravo značilo da pripadnici tih naroda nemaju konačni dom, već se osećaju odomaćeni gde god pripadnici njihovog ‘plemena’ slučajno žive”.

Kolektivna paranoja nebeskog naroda

Sve navedeno je bilo razumljivo u vreme nastanka novih država, ali je zastrašujuće što isto stanje plemenske svesti u Srbiji preovlađuje i danas, više od dva veka nakon početka stvaranja srpske države.

I dalje intelektualna i politička elita smatra da srpski narod nema “konačni dom”, da je svaka zemlja u kojoj pripadnici našeg plemena žive – samim tim srpska, bitke se i dalje vode oko jezika (“kao da je jezik sam po sebi već dostignuće”, a ne osnovno svojstvo ljudske vrste), a svako ko ima bar neku predstavu o “odgovornosti za zajedničku, ograničenu zajednicu” biva proglašen izdajnikom.

Jer naša srpska zajednica nipošto ne sme biti ograničena, pogotovo ne sadašnjim granicama, svako ko misli drugačije je izrod i autošovinista.

Za takvu svest karakteristična je kolektivna paranoja: “Plemenski nacionalizam uvek tvrdi da je njegov narod okružen ‘svetom neprijatelja’, da je on ‘jedan protiv svih’, da postoji suštinska razlika između tog naroda i svih drugih”.

A kako i da ne postoji suštinska razlika kad su Srbi nebeski narod, podrazumeva se da oni zato imaju veća prava nego drugi. Zato nas svi i mrze, jer nas je Bog lično i personalno izabrao za velika dela. Čim Srbi nisu privilegovani, naši patriotski burevesnici zakukaju kako je srpski narod ugrožen.

Preziranje ljudskog dostojanstva

Tužno je stanje u kojem se nalazi dobar deo građana Srbije, omađijan lažipričama svoje elite. A možda je najtužnije prema čemu sve plemenski nacionalizam gaji prezir.

Arent precizno navodi: “Tribalizam pan-pokreta sa svojim konceptom ‘božanskog porekla’ jednog naroda duguje deo svoje privlačnosti preziru prema liberalnom individualizmu, idealu čovečanstva i ljudskog dostojanstva. Ništa nije ostalo od ljudskog dostojanstva ako pojedinac svoju vrednost duguje jedino činjenici što se slučajno rodio kao Nemac ili Rus”.

Strašno je čitati reči Hane Arent u društvu gde se upravo slučajnost rođenja smatra najvećom zaslugom pojedinca. U društvu gde je jedan nacionalni radnik za sve ljude koji nisu zaluđeni nacijom smislio pogrdnu sintagmu “slučajni Srbi”, verovatno i ne znajući da parafraziru Hanu Arent, izvrćući smisao njenih reči.

U društvu čija elita prezir prema ljudskom dostojanstvu drži za svoju svetu patriotsku obavezu. Što bi rekao narod u koji se naši pansrpski pametari zaklinju: Čega se pametan stidi, time se plemenski nacionalista ponosi.

Al Jazeera

9

avatar
1000
5
4
0
 
9
ЦрногорацVasojevicVeskoСашаNovak Ramov
NAJNOVIJI NAJSTARIJI POPULARNI
Саша
Gost
Саша

Каква небулоза од текста

Vesko
Gost
Vesko

Boli, a?

Novak Ramov
Gost
Novak Ramov

Pravi Srbi su u stvari najvece zrtva ovog ludila.Podjite po Srbiji najeze se ovih nasi elitnih pa oni iz Bosne pa iz Hrvacke pa sa Kosova,oka im ne daju otvoriti.Oni placaju najvecu cijenu njihove najvecim dijelom bolesne elite I njihovih bolesnih ideja.

STRAŠNO
Gost
STRAŠNO

Grehota je što jedan dobri i pametni narod već 120 godina glavom plaća ludilo ,,intelektualne elite”. Preskok je bio samo od ’45. do ’88. Zemlja sve manja, naroda sve manje, a ,,intigencija” nesmetano sanja epske snove o nadljdima.

Strijelac
Gost
Strijelac

Neće se, nažalost, Srbija ni u ovom vijeku odreći, Garaşaninovog Načertanija.Oni koji bi htjeli, imaju, tek malo uporište u građanskom dijelu stanovniştva, za razliku od članova SANU i sveştenstva SPC.
Jednako su i jedni i drugi usadili u narod mržnju prema svemu što nije srpsko

Velimir
Gost
Velimir

Konacno neko da se nadje,osim Mila I Crne Gore I par intelektualaca Iz Srbije da Velikosrpskom nacionalizmu otvori makar jedno slijepo oko!

MNE
Gost
MNE

Za tamo njih je poodavno kasno kako god obrneš.

Vasojevic
Gost
Vasojevic

Berane je u sastavu Crne Gore bilo samo 6 godina od 1912-1918….vodite racuna o komentarima i postujte ako zelite da budete postovani….

Црногорац
Gost
Црногорац

Заправо непуне 4 године.Црна Гора је нестала 1916.

Send this to a friend