Opasnost od nezavršenih poslova

Piše

Sonja Biserko

Madaje prošlo gotovo 30 godina od raspada Jugoslavije, region još nije konsolidovan, što ga čini ranjivim. Tome u velikoj meri doprinosi i aktuelni međunarodni kontekst koji se na svojevrstan način prelama na Balkanu. Međunarodni liberalni poredak, na čijim vrednostima je stvarana balkanska arhitektura, značajno je narušen.

Region je ponovo počeo da tone u nestabilnost s pretećim produbljivanjem kriza, kako unutar pojedinih zemalja, tako i u njihovim međusobnim odnosima. Gotovo svaka zemlja Zapadnog Balkana poseduje unutrašnji “krizni” potencijal, proizašao prvenstveno iz odsustva demokratske tradicije i nedovršenog procesa tranzicije. Osim toga, regionalni kontekst karakterišu neprevaziđeno ratno nasleđe i neugasle teritorijalne i etničke aspiracije. Udaljavanje evropske perspektive zakonito pojačava unutrašnje i međusobne frustracije.

Konačno, u globalnom metežu, Balkan je postao tačka na kojoj se odvija geostrateško nadmetanje moćnih članica međunarodne zajednice.

UTICAJI

Pokazalo se da Evropska unija i NATO nisu imali ključni uticaj na unutrašnjo-političke tokove u balkanskim zemljama. EU je potcenila geostrateški interes drugih međunarodnih aktera za ovaj prostor. Kako tvrdi bugarski politikolog Ivan Krastev, Rusija i Turska aktivno politizuju etničku i religioznu napetost u balkanskim zemljama.

Tek početkom 2017, zvaničnici Evropske unije počeli su da samokritički govore o tome da “nedostaje strateška komunikacija EU i Zapadnog Balkana u širem kontekstu”.

Evropska unija kao opasnog “konkurenta” na Balkanu vidi prvenstveno Rusiju, dok je Turska još uvek u senci. Činjenica je da, posredstvom Srbije i Republike Srpske, ali i drugih zemalja regiona (Makedonija, Crna Gora), Rusija proširuje i produbljuje svoj uticaj na Balkanu. Kao što je pokazao slučaj Crne Gore, Rusija više ne preza ni od direktnog mešanja u unutrašnje stvari onih zemalja koje smatra svojom sferom uticaja.

Srbija je ključni faktor destabilizacije u regionu sve dok ne odustane od velikodržavnog nacionalizma. Srpska nacionalna elita je priželjkivala međunarodne okolnosti koje će joj, uz pomoć Rusije, omogućiti zaokruživanje nacionalnog projekta. U stvaranju te iluzije Rusija igra važnu ulogu, jer je veoma duboko ušla u srpsko javno mnjenje s tezom da “Srbi treba da budu veoma srećni što nisu u EU”. Za Rusiju zadržavanje Zapadnog Balkana izvan Evropske unije i raspirivanje lokalnih sporova znači podrivanje evropskog jedinstva i vjerodostojnost same EU.

Pretenzije Srbije su ispoljene prema Bosni, Crnoj Gori, Kosovu i Makedoniji. One su postale glasnije od kada se Zapadni Balkan sve češće tretira kao „unfinished business“. Beograd još uvek ima podrivačku ulogu prema bivšim republikama Jugoslavije.

BOSANSKO PITANJE

Bez rešavanja bosanskog pitanja stabilnost Balkana ostaće upitna. Dejtonski sporazum je ostvario svoju funkciju uspostavljanjem mira, ali je status quo koji je uspostavljen tim sporazumom neodrživ.

Dejtonski sporazum, ali ni međunarodni akteri nadležni za nadgledanje njegovog sprovođenja, nisu uspeli da uspostave državni identitet BiH, što ostavlja prostor dezintegracionim trendovima. Podrškom stavovima Milorada Dodika, Rusija u BiH opstruira evropsku budućnost Bosne. Kao članica Kontakt grupe za BiH, Rusija takođe onemogućava visokog predstavnika (Incka) da koristi bonska ovlašćenja kako bi sprečio strategiju Milorada Dodika u dekonstrukciji te države.

Vladimir Putin i Donald Tramp

Beograd u suštini ne menja svoj stav prema BiH i zalaže se za status quo i priželjkuje raspad BiH. Premijer Aleksandar Vučić, bez obzira na neke iskorake prema Sarajevu, u suštini nije pokazao spremnost da podrži uređenje BiH koje bi išlo ka njenoj unutrašnjij integraciji, a time i njenoj funkcionalnosti kao države.

Iako je izgubila poziciju u Crnoj Gori i Makedoniji, Rusija nije odustala od svoje remetilačke uloge u tim zemljama. Bio je pokušaj da se spreči sporazum oko imena Makedonije, pa je potom, bez nekog objašnjenja, otkazana poseta ministra Sergeja Lavrova Atini. Istovremeno, Rusija je pojačala svoj pritisak na Srbiju i Republiku Srpsku.

RUSIJA SAD VIA CRNA GORA

Najnovija ofanziva Beograda na Crnu Goru nakon susreta Putin-Tramp polazi od pretpostavke da je Tramp nezainteresovan za Crnu Goru, što je manifestovao i svojom izjavom da su to agresivni ljudi, koji mogu izazvati treći svetski rat i da on ne bi dozvolio da njegov sin u tome učestvuje.

Ne čudi agresivnost SPC i radikalna retorika kada se navodno radi o položaju Srba u Crnoj Gori, te provokacije da će Boka Kotorska biti srpsko primorje i niz drugih izjava koje direktno omalovažavaju crnogorsku državu. Reč je o pokušaju Rusije da preko Beograda zapravo provocira spremnost NATO da intervenira po članu 5. u slučaju sukoba u nekim manjim članicama Alijanse kao što su Crna Gora ili baltičke zemlje. Evroatlantsko približavanje, pre svega članstvo u NATO, Crnu Goru sve više udaljava od tradicionalnih aspiracija Srbije koja je smatra „srpskom zemljom“, a njenu državnost privremenom.

Novi geostrateški položaj Crne Gore kao članice NATO nesumnjivo je jedan od izazova u budućim odnosima Beograda i Podgorice. Ne samo zbog toga što će Rusija preko Beograda činiti sve da “sabotira” tu poziciju Crne Gore. Reč je i o svojevrsnom “uslovnom refleksu” srbijanske političke i intelektualne elite, nesposobne da izađe iz začaranog kruga sopstvenih frustracija i iskorači u pravcu kojim “mala” Crna Gora godinama hrabro korača, što frustracije samo čini još većim.

SRBIJA I KOSOVO

Rusija Bosnu i Hercegovinu tretira kao zemlju zamrznutog konflikta, jer u Bosni nije rešeno, kao se ističe, “nijedno teritorijalno i nacionalno pitanje zbog koga je tamo izbio građanski rat”. Istovremeno i zapadna zajednica (SAD, NATO i EU) pokazuje sve veće interesovanje da stabilizuju BiH pre svega iz širih bezbednosnih razloga (moguća radikalizacija islamskih grupa koje su povezane sa nekim islamskim centrima).

Bez obzira na potpisani sporazum sa Prištinom, Beograd uporno nastavlja sa kampanjom protiv Kosova i Albanaca, što je u suprotnosti s duhom Briselskog sporazuma. Vodi se međunarodna kampanja protiv prijema Kosova u međunarodne organizacije, posebno u UNESCO i posebno kampanja protiv priznanja Kosova.

Režirana histerija vezana za “Veliku Albaniju” pokazala je suštinski odnos Srbije prema Albancima generalno. Simulirana spremnost za dijalog i iskrenost u tom odnosu bila je posledica pritiska EU i koristi koju je Srbija imala od EU. U suštini, Briselski sporazum bio je samo paravan koji se srušio čim se kriza zaoštrila.

Okretanjem leđa Makedoniji i Crnoj Gori, Srbija je pokazala nesposobnost da se odrekne od poražene Miloševićeve politike. Ponašanje Beograda poslednjih nekoliko meseci samo je ogolilo njeno grubo remećenje odnosa u regionu, posebno s Crnogorcima i Makedoncima.

Uzimajući stranu Rusiji i njenom mešetarenju na Balkanu, Srbija ozbiljno gubi kredibilitet i u Skoplju i u Podgorici.

BEOGRAD VS ZAGREB

Srbija je Hrvatsku oduvek doživljavala kao glavnog konkurenta u regionu, a otkako je postala članica EU i NATO, kampanja Beograda protiv Hrvatske se intenzivirala. Svaki povod se koristi kako bi se Hrvatska zakovala za ustaštvo. Kritike upućene Hrvatskoj su indirektno i kritike EU, zato što navodno toleriše povampirenje fašizma.

Hrvatska, međutim, nije uspela da se značajnije nametne kao regionalni faktor, što se od nje očekivalo. U tom smislu Bosna je ključna karika za stabilizaciju Balkana, pre svega zbog nacionalnih strategija susednih država koje je sistematski podrivaju. Zbog toga je neophodna revizija Dejtonskog sporazuma, koja će uvažiti Bosnu kao državu Bosanaca bez obzira na religijsku i etničku pripadnost. Zato revizija treba da se zasniva, ne samo na etničkim kriterijima, već, pre svega, ekonomskim, geografskim i kulturološkim. Radikalna politika identiteta, koja je na delu već dve decenije, ugrožava opstanak bosanske države. Neophodno je te politike korigovati i drugim dimenzijama, prvenstveno traženjem i definisanjem tačke integracije za sve narode u BiH. Neophodno je izgraditi državni identitet BiH. To isto važi i druge novonastale države na teritoriji bivše Jugoslavije.

Političke elite Zapadnog Balkana nisu pokazale zrelost i odgovornost u konsolidaciji novonastalioh država. Zbog toga nisu postale odgovorni međunarodni subjekti koji promišljaju budućnost svojih zemalja. Zato EU, bez obzira na trenutnu krizu, mora jasno definisati svoju politiku prema Zapadnom Balkanu. Nije dovoljna retorička podrška bez jasnih ciljeva. Neophodna je njena veća podrška svim proevropskim segmentima društva.

Svesna opasnosti od involviranja drugih aktera koji ugrožavaju evropsku opciju Balkana, zapadna međunarodna zajednica je bila ključni akter koji je doprineo aktuelnom razvoju na jugu Balkana podrškom prevazilaženju unutrašnje krize u Makedoniji i postizanju dogovora oko imena s Grčkom. Promptno je reagovala i prijemom Crne Gore u NATO.

Iz istih razloga Strategija EU o proširenju na Zapadni Balkan je dugoročna vizija za region. Ali to još uvek nije dovoljna garancija.

Bez obzira na sve, Makedonija i Crna Gora su postale nosioci “novih vetrova na Balkanu”. Obe zemlje su, uprkos brojnim opstrukcijama, internim i eksternim, ostvarile svoje ciljeve na različite načine.

Evropska unija treba ozbiljnije da podrži takve trendove u regionu koji postoje u svim zemljama Zapadnog Balkana.

EU ZADACI

Neophodno je da EU i dalje promptno reaguje konstruktivnim politikama na sve pozitivne impulse iz regiona. Nije ohrabrujući odgovor Brisela u vezi sa početkom pristupnih pregovora Makedonije koji su predviđeni tek za jun 2019. Bez obzira na unutrašnju krizu, reforma EU mora da se odvija na više koloseka, uključujući i paralelno rešavanje budućnosti Zapadnog Balkana.

Pad evroentuzijazma u Srbiji posledica je sporog napretka ka EU i sve očiglednije besperspektivnosti članstva. Bar za sada. Frustracija i opšte nezadovoljstvo ide na ruku populizmu i autoritarnosti vlasti. EU mora imati u vidu i karakter društava na Balkanu i pokazati više istorijskog strpljenja za njihove probleme.

U suprotnom Rusija će, sabotirajući napredak Zapadnog Balkana prema EU, nastojati sačuvati disfunkcionalnost zemalja na prostoru bivše Jugoslavije. Jer, ruska uloga na Balkanu nije značajna po ekonomskom angažmanu, osim u energetskom sektoru. Rusija je ogledalo neuspelih transformacija i tranzicija na Balkanu. Savezništvo s Rusijom bazira se na frustraciji i otporu vrednostima na kojima počiva savremena Evropa.

Na kraju, sve dok Srbija ne odustane od velikodržavnog nacionalizma, ona će predstavljati opasnost za region kao središnji faktor njene destabilizacije. Takođe, Srbija će to biti sve dok zapadna zajednica vodi politiku podilaženja Beogradu kako bi Srbiju privukla na svoju stranu. Očigledno je da ta politika do sada nije dala veće rezultate jer Beograd uvek nađe načina da izbegne dogovoreno. Vredan pažnje je, svakako, predlog da se kosovsko pitanje prebaci u Savet bezbednosti jer navodno Federika Mogerini, kao moderator, nije bila uspešna.

U suštini, cilj je da se u igru uključi i Rusija, kojoj je u interesu za sada da Kosovo ostane zamrznuti konflikt.

Trenutno, Beograd polaže velike nade u nedefinisanu politiku predsednika Trampa kada je reč o Balkanu, posebno nakon susreta Tramp Putin u Helsinkiju. S obzirom na to da niko tačno ne zna o čemu se razgovaralo, otvoren je prostor za razne spekulacije. Nova administracija još deluje na linijama prethodne. Međutim, javljaju se i izvesne lobi grupe (East-Weste Institute) koje zagovaraju fleksibilniji odnos prema Kosovu i generalno zagovaraju politike koja se ne trebaju oslanjati na stare teze i nerealistične uslove. Bilo bi važno da EU, SAD i NATO najzad završe „unfiished business” na Zapadnom Balkanu tako što će se držati okvira na kojem rade već tri decenije. Ukoliko dođe do uzmicanja na ključnim pitanjima, Zapadni Balkan će se sunovratiti u novi haos.

(Autorka je predsjednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji)