Put stradanja bivših suverenista: URA kao PZP

Piše: Ljubomir Filipović

Kada se Nebojša Medojević pojavio na političkoj sceni kao lider anti-ratne omladine krajem osamdesetih, malo ko je slutio da će njegov liderski put završiti ovdje gdje je sada. Ljevičar, član originalnog SDP-a, zamalo i Liberal 2000-ih, antikorupcionaški aktivista i
reformator. Predsjednički kandidat 2008. Lice koje je obećavalo i budilo nadu.

Sve do sunovrata saradnje sa velikosrpskim nacionalistima, nešto što je debelo koštalo i Liberale početkom 2000-ih. Danas je Nebojša Medojević pobornik Donalda Trampa, neko ko širi Qanon teorije i slično. Iako nesumnjivo hrabar političar, Nebojša se svrstao među ljude koji mu ideološki nisu bili slični, i postepeno je mijenjao svoju ideologiju prilagođavajući je ekipi sa kojom je provodio vrijeme. PZP je
danas jako mala stranka kojoj parlamentarni status obezbjeđuju isključivo srpski glasovi, i partije koje ih koriste da stvore privid multietničnosti unutar DF-a. Medojević im služi kao klovn i zabavljač dok oni duboko sprovode svoju agendu posrbljavanja Crne Gore.

Veoma je sličan put onome što sam već dugo primijetio da se dešava sa URA-om. Negdje od smjene vlasti u primorskim gradovima, kada sam vidio da dio članstva URA sve više artikuliše jako desne srpske etno-nacionalističke stavove. Da ljudi iz njihovog hercegnovskog odbora čestitaju srećnu srpsku 5 hiljada i neku, a da im budvanski lideri nose georgijevsku lentu i učestvuju u Putinovskim sletovima za Deveti maj.

Shvatio sam da se saradnjom i druženjem sa opozicionim kolegama oni mijenjaju, i da nije da nisu svjesni toga, već da racionalizuju svoje skretanje, koje je dovelo do ovoga što danas gledamo.

Kao partija na vlasti URA se u Budvi pretvorila u servis za zapošljavanje svojih članova i nije joj bilo strano da koketira sa četništvom dok kritikuje opasni “crnogorski nacionalizam”. Sve dok ih Bato Carević nije ispratio iz vlasti kada mu više nisu trebalo. Tada su se URAši sjetili crnogorskog patriotizma u Budvi i ploče nad vratima Starog grada.

Prije neki dan su URA aktivistkinje i simpatizerke Rajka Glušica i Ksenija Rakočević pokušale da obesmisle slobodu govora u Crnoj Gori prijavom protiv Adnana Čirgića, i tako ukazale na nešto čega crnogorska javnost postaje jasno, i što posmatra kao jasan znak autoritarnosti ponašanja ove partije koja svakog dana prijeti ljudima hapšenjima, spiskovima i listama. U tome im se pridružuju i lažni aktivisti za ljudska prava koji ujedno služe za pink-washing nacionalista i homofoba.

Sve u svemu URA pod krinkom pomirenja unutar Crne Gore radi ono što je radio PZP negdje 2012. godine. Relativizuje opasnost sprskog nacionalizma, ismijavajući prijetnje, i služeći kao sedativ za crnogorsku javnost da što lakše proguta činjenice poput one da nam je bezbjednosni sektor postao porozan, i da nam univerzitet polako preuzimaju ljudi koji stoje iza tabloidnog nacionalističkog glasila IN4S.

Međutim, dobro je da se javnost budi. Sve je više razočaranih glasača URE koji se više ne stide da izađu i kažu što im smeta kod ove partije. Iako te ljude URA sada diskredituje, poslije određenog vremena biće im jasno da ne mogu baš do kraja da obitavaju u miljeu koji im vrednosno ne odgovara, a da ne počnu da pokazuju znake rastrojstva. To je aksiom politike koji će dokazati da im se neće kao pametna pokazati ova strategija na duge staze – koliko god da su trenutno lukrativni plodovi njihovog flertovanja sa četništvom.

Juče je URA blokirala komentarisanje na svom tviter profilu kada su ih ljudi pitali zašto šire dezinformacije i napadaju FCJK, a sve se češće može vidjeti da se koriste uslugama fašističkih četničkih trolova na internetu. Oni upravo nastavljaju put PZP-a i dokazuju pravilnosti u ponašanju političkih subjekata koji se od silnih kompromisa postepeno ideološki i vrednosno utapaju u većinu i svoje kruženje, dovodeći se do neprepoznatljivosti.

Konformizam najgore vrste. Konformizam i kukavičluk rekli bi neki.