Ni Putin nije pao na Kik, ali je zato na mnoga srpska srca pao ko kec na deset. Bilo je to naročito uočljivo poslednjih dana, tokom lokalne proslave roždestva Vladimira Vladimiroviča, uveličane vazdušnim napadima ruske avijacije na ciljeve u Siriji i počasnim plotunom ispaljenim na iste te ciljeve sa široke pučine Kaspijskog mora – ili jezera – kako vam drago.
Putinomanija – koja, uzgred, uzima sve više maha – najjači je argument protiv tvrdnje da je u Srbiji na snazi diktatura. Nemojmo se zajebavati, cenjeni publikume. Da nam je na grbaču zaseo neki čovek doista čvrste ruke, ne bismo mi morali diktatore tražiti po belom slovenskom svetu. Kome je, recimo, za Titovog vakta – osim likovima iz sjajnih komendija Duška Kovačevića – padalo na um da se oduševljava Leonidom Brežnjevim, koji je, ako mene pitate, bio mnogo jebeniji igrač od Putina.
Uzmimo primer Ljilje P. Smajlovićke. Nisam grešna mi duša pratio njen rad u sarajevskom “Oslobođenju”, mada nagađam da je i u tim novinčinama bila u takozvanoj “spoljnopolitičkoj rubrici”, ama čisto sumnjam da bi se dama drznula – osim ako se drugačije ne nearedi – da napiše panegirik nekom spoljnopolitičkom potezu Leonida Iljiča. Hakija bi to – ne onaj sa Bara – nego Pozderac, belćim dojavio drugu Titi, pa bi bilo i belaja i degeneka. Uh, bilo ne ponovilo se.
Hakiji, međutim, davno presudila čakija, pa sad u “listu pristojne Srbije” čitamo trogatelna slavoslovija u čast Putina i njegove armade. Ali – zlo i naopako – nad panslovenskom se pobedonosnom idilom nadvio mračan oblak? V čjom djelo? Zloglasni “Kurir” se – izveštava “najstariji dnevni list na Balkanu” – nameračio da kupi “Politiku”, da je porobi i potčini mračnim silama međunarodnog kapitala.
Crna vest je Smajlovićku zatekla daleko od Srbije i “Politike” – negde u belom svetu, na Upravnom odboru već nečega – što otresitu gospoju nije sprečilo da se u svom plačevno-pretećem stilu obrati srpskoj javnosti i da kano guja prisojkinja cikne da to tako ne može i da to neće proći. I punktum. Čast nekolicini starih novinara “Politike”, ali ne vidim zašto to – Smajlovićke i njenog stafa što se tiče – ne bi moglo proći, niti vidim ko bi tu šta izgubio, a ko šta dobio.
Uprkos svemu, zalažem se da sve ostane kako i jeste. Jer, pazite, Smajlovićka je još jedan dokaz – možda i ključni – da u Srbiji nema diktature. Da je počem ima, diktator bi se zdravo naljutio što glodurka preko njegovog leba traži Putinovu pogaču, pa bi – kao što je Koba uradio sa Nadeždom Krupskom – glodurku poslao u roptarnicu istorije, a u “Politiku” doveo novu, mlađu i klasno svesniju Ljilju Smajlović.
