Velikosrpski vitezovi: Malo rušimo džamije, malo branimo svetinje

Piše
Tomislav Marković

Odbrana svetinja u Crnoj Gori ne posustaje već mesecima, na radost patrijarha, mitropolita, episkopa i ostalih jereja Srpske pravoslavne crkve. Pod komandom mitropolita Amfilohija litije se redovno održavaju, pravoslavno sveštenstvo ne zazire čak ni od korone, ništa ih ne može zaustaviti u odbrani onoga što im je najsvetije. Koliko su jereji srčani u borbi za svetinje, neupućeni posmatrač sa strane bi pomislio da je neka varvarska vojska upala na teritoriju Crne Gore i krenula da postavlja dinamit u pravoslavne hramove ne bi li ih sravnila sa zemljom. Kad mitropolit Amfilohije kaže da mogu i da ga ubiju, da će mu biti čast i radost da postrada braneći svetinje, fiktivni posmatrač bi teško mogao da pomisli da je kamen spoticanja tek neki zakon koji treba da utvrdi šta je u čijem vlasništvu.

Nema boljeg trenutka za malo podsećanje na to kako su tokom rata u BiH srpske snage uspešno branile svetinje – od postojanja. Toliko im je dobro išla odbrana svetinja tih olovnih godina da su uspeli da sruše čak 534 džamije u rekordnom roku. Samo u Banjaluci su za tri meseca uništili skoro sve džamije, među njima i Ferhadiju, Arnaudiju i Ferhat-pašinu džamiju koje su sagrađene u XVI veku i nalazile su se na listi spomenika svetske baštine pri UNESCO-u. Srušene su i Atik-džamija u Bijeljini, Hamza-begova džamija u Sanskom Mostu, Aladža džamija u Foči, sve tri takođe iz XVI veka. U Bosanskoj Gradiški je u jednom jedinom danu, 28. marta 1993. godine, porušeno pet džamija: Azizija, Čikulska, Dubravačka II, Haluška i Jusufagina džamija. I tako je bilo u svakom bosanskom mestu gde bi upale Mladićeve junačine.

Sistematsko uništavanje bošnjačke kulture

Radila je Vojska Republike Srpske udarnički, prekovremeno, postavljali su eksploziv, minirali sakralne objekte, dizali ih u vazduh, a potom su ostatke odvozili van gradova, uglavnom na deponije, kako ne bi ostalo ni traga od islamske kulturne i verske baštine. Uništavanje islamskih verskih objekata nije bilo ni stihijsko ni slučajno, već je sprovođeno sistematski, kao deo genocidne prakse koja je imala za cilj zatiranje Bošnjaka i njihove kulture. Genocid, etnička čišćenja, proterivanje nesrpskog stanovništva, spaljivanje kuća, otimanje materijalne imovine, masovna silovanja, rušenje džamija i drugih sakralnih objekata – to su sve delovi jednog istog projekta, stvaranja etnički čiste srpske teritorije.

Bosanski recept primenjen je i na Kosovu, gde je od marta do juna 1999. godine srušeno 255 džamija. Malo proteruješ Albance, malo ih ubijaš i trpaš u hladnjače i masovne grobnice, malo im rušiš sakralne objekte – tako je izgledalo sveto trojstvo srpskih vojnih i policijskih snaga. Kulturocid je integralni deo udruženog zločinačkog poduhvata, njegova – da se poslužim izrazom koji je drag mitropolitu Amfilohiju – „kičmena moždina“.

Kakve to veze ima sa Srpskom pravoslavnom crkvom? Velike i sudbinske. Velikodostojnici Srpske pravoslavne crkve podržavali su svim srcem i svom dušom ratno rukovodstvo Republike Srpske pod čijom su komandom rušene džamije. Za njih su Pale postale novi Jerusalim, a Radovan Karadžić, Momčilo Krajišnik, Biljana Plavšić, Ratko Mladić i ostali zločinci – hrišćanski vitezovi u svetom ratu za krst časni i slobodu od mrskog prisustva sakralnih objekata druge vere i onih koji se u njima klanjaju Bogu.

Vezu između SPC i paljanske družine jezgrovito je opisao Milorad Tomanić u studiji „Srpska crkva u ratu i ratovi u njoj“: “Poznato je da su velikodostojnici Srpske pravoslavne crkve, poput nekakvih supervizora, bili prisutni na skoro svim zasedanjima Skupštine Republike Srpske. Episkopi SPC, ali i političari i generali iz rukovodstva bosanskih Srba, isticali su izuzetno dobru međusobnu saradnju. Krajem aprila 1993. godine, mitropolit dabrobosanski Nikolaj Mrđa dao je intervju u kojem je izjavio da general Mladić prihvata sve njegove predloge. Predsednik Republike Srpske dr Radovan Karadžić, početkom 1994. ocenio je odnose između Crkve i države kao izvanredne. ‘Naše sveštenstvo je prisutno u svim našim razmišljanjima i odlukama, a glas Crkve se sluša kao glas najvišeg autoriteta’, rekao je Radovan Karadžić.”

Ujedinjenje srpskih zemalja s blagoslovom SPC

Reklo bi da se su Mladićeve i Karadžićeve ubilačke horde imale crkveni blagoslov za svoja bogougodna nedela. Nije slučajno Srpska demokratska stranka izašla na izbore uz duhovnu podršku SPC. Ta podrška je bila sasvim logična, budući da je SDS u svoj program kao jedan od ciljeva stavila i “reanimiranje sveštenstva koje je bilo uklonjeno iz političkog života”. Reanimacija je uspela u potpunosti, mrtvac je oživeo i vratio se u obliku zombija, gladan ljudskog mesa i žedan ljudske krvi. Ratne zločince i crkvene poglavare spojio je zajednički cilj – ujedinjenje srpskih zemalja. O tome je mitropolit Amfilohije govorio za “Dugu” još u aprilu 1992. godine: „Kičmena moždina tih Ujedinjenih zemalja već se zna i ona se – i pored svih tegoba – ponovo oblikuje, a to je Srbija i Crna Gora. Zatim tu spada istočna Hercegovina, jedan dobar dio Bosanske Krajine, Srpska Krajina… Konture tih srpskih zemalja već su se nazrele tako jasno u svim ovim zbivanjima i samo je velika nesreća što na vapaj i krik Srpske Krajine nije uslišeno u pravom trenutku”.

Amfilohije nije bio usamljeni glas u crkvi, već je stajao na zvaničnoj liniji SPC. Recimo, u saopštenju Sabora SPC iz januara iste godine kaže se sledeće: “Srpski narod je već pola veka politički razdrobljen i izdeljen neprirodnim granicama koje rasecaju njegov živi organizam… Njih je isplanirala komunistička Internacionala, ostvarila neofašistička i ustaška okupacija, a utvrdila i produžila – protiv volje srpskog naroda – Titova komunistička diktatura preko svog izrazito antisrpskog AVNOJ-a … Zbog toga, ni Srpska pravoslavna crkva, ni srpski narod nikada nisu priznali veštačke i nelegitimne ‘avnojevske’ unutrašnje granice”.

Zvanični stav SPC je bio jasan: ne priznajemo AVNOJ-evske granice i podržavamo političare i ratnike koji će ostvariti san o rušenju tih međa i ujedinjenju srpskog naroda u jednu oveću Srbiju. U početku su crkveni glavari verovali da je Slobodan Milošević mesija koji će ostvariti njihov san, ali su se brzo razočarali u srpskog vožda i priklonili se paljanskom krilu ubilačkog projekta. Toliko su episkopi bili oduševljeni ratnim zločincima da su im besede o zlikovcima više ličile na žitija svetaca, nego na govore o ovozemaljskim grešnim ljudima.

Kad je početkom 1993. godine rukovodstvo Republike Srpske odbilo Vens-Ovenov plan za okončanje rata u Bosni, Amfilohije je oduševljeno pozdravio ovaj čin: “U ovom trenutku našu dušu, kao što je naš jezik čuvao Vuk Karadžić, jedan njegov prezimenjak, sa Plavšićkom, novom Kosovkom djevojkom, sa Krajišnikom – čuvaju nas i našu dušu, jer su ove noći krenuli svetolazarevskim putem. Opredijelili su se kao i car Lazar za carstvo nebesko”. To je ona ista Biljana Plavšić koja je govorila: “Srba ima 12 miliona, neka ih šest miliona pogine. Opet će ona druga polovica uživati u plodovima rada i borbe”. Baš liči na kosovku devojku, pogotovo iz genocidnog profila.

Etničko čišćenje uz Božju pomoć

Crkva je, naravno, bila protiv Vens-Ovenovog plana, otuda ove tople Amfilohijeve reči o onima koji su želeli nastavak rata. Većina vladika je bila protiv bilo kakvog mirovnog plana, na primer onog koji je Kontakt grupa pripremila u julu 1994. godine. Tada je episkop Atanasije Jevtić došao na Skupštinu Republike Srpske i rekao da SPC ne pristaje na “desetkovanje srpskog naroda” i zato ne treba prihvatiti plan, a mitropolit Amfilohije je poslao telegram podrške. Sa episkopske konferencije SPC upućen je „Apel srpskom narodu i svetskoj javnosti” u kojem se poziva “sav srpski narod stane u odbranu vekovnih prava i sloboda” (među kojima posebno treba izdvojiti pravo na zatiranje Bošnjaka i rušenje džamija).

U “Apelu” se objašnjava zašto treba nastaviti sa ratom i ubijanjem: “Mi danas ne možemo pristati, niti možemo nametnute nam u Ženevi odluke o procentima i mapama prihvatiti, te da ostanemo bez svojih: Žitomislića na Neretvi ili Saborne crkve u Mostaru ili crkve Sopotnice na Drini, Manastira Krke ili Krupe u Dalmaciji, Ozrena i Vozuće u Bosni, Prebilovaca u Hercegovini ili Jasenovca u Slavoniji”. Ili, što bi se danas reklo: Ne damo svetinje!

Poziv duhovnika nije imao većeg odjeka u vaskolikom srpstvu, što je iznerviralo Amfilohija koji se u avgustu okomio na srpske turiste koji se baškare na plažama i banjaju po banjama, pa primorje i banje “odjekuju od našeg lakoumlja i bezumnih naših zabava”. Nedostojnim Srbima kojima je više stalo do letovanja nego do ujedinjenja svih srpskih zemalja, Amfilohije je poručio da “narod i Skupština Republike Srpske danas čuvaju i obraz i dušu srpskoga naroda pravoslavnog”, da se danas u BiH “bije bitka za slobodu zlatnu i obraz časni čitavog Pravoslavlja, za pravdu i dušu čitavog svijeta, za svetinju bogolikog ljudskog dostojanstva”, te je zamolio Boga da braći u BiH pruži “svaku pomoć u dobru i snagu da odole pritiscima svijeta, koji je naš Gospod Isus Hristos već pobijedio”.

Džamije su u to vreme uglavnom bile srušene, pa pretpostavljam da mitropolit nije mislio na Božju pomoć u dinamitu i eksplozivu. Poređenje sa Hristom je sasvim logično, pošto je opštepoznato da je Sin Božji stajao na čelu vojske koja je zatirala čitave narode, ubijala žene i decu, te da je s gnušanjem odbijao sve mirovne planove koji su dolazili od predstavnika Rimskog carstva. Teško je zamisliti nešto bogohulnije od Amfilohijevog pozivanja na Hrista zarad odbrane genocidnog projekta. Doduše, lako je mitropolitu da priziva Hristov primer kad u njega ne veruje, njemu je bogohuljenje jedini način da nešto kaže o Bogu.

Ljudi kojima ništa nije sveto

Moglo bi se ovako navoditi do sutra, tih ratnih godina crkveni velikodostojnici su otvoreno, bez ikakve zadrške, podržavali masovne ubice koje su stajale na čelu udruženog zločinačkog poduhvata, nudeći im duhovno okrepljenje za najstrašnije ratne zločine. Prisetimo se samo još Vasilija Kačavende i njegovog pozdravnog govora Ratku Mladiću prilikom ulaska u Srebrenicu, u kom je praktično blagoslovio genocid koji je potom usledio: “Krv vapije za osvetom. Sveteći se, srpski narod rušio je najmoćnije srpske imperije. I, evo, dočekujemo radosne dane, polako se približavajući onom trenutku kada će se ponovo poslije Kosovske bitke ujediniti i vaspostaviti srpska država”.

Kasnije je Kačavenda služio liturgiju u crkvi i održao propoved u kojoj je rekao da je “čudo božje” što su “hrabri srpski borci” oslobodili “srpsku zemlju okupiranu od Osmanlija, da tamo gdje je časni krst sijao postavili su ruglo od polumjeseca”. Nešto slično je istog dana govorio i Ratko Mladić: „Evo nas 11. jula u srpskoj Srebrenici, uoči još jednog verskoga praznika srpskoga poklanjamo srpskome narodu ovaj grad. I napokon, došao je trenutak da se posle bune protiv dahija Turcima osvetimo na ovom prostoru.“ Reklo bi se da su Kačavenda i Mladić jedna koljačka duša, a dva tela. Svako na svom zadatku: general je tu da strelja, a vladika da pruži duhovnu podršku za genocid.

Posle svih počinjenih strahota, posle genocida u Srebrenici, posle najstravičnijih zločina koji se mogu zamisliti – vrh SPC nije promenio odnos prema zločincima. Haški optuženici su pre odlaska na suđenje redovno svraćali kod patrijarha Pavla, na patriotsko-duhovne konsultacije, a mitropolit Amfilohije je nudio utočište Radovanu Karadžiću, govorio kako njega i Mladića “čuva u svojim njedrima”, odlikovao Vojislava Šešelja za borbu protiv Haškog tribunala… A danas isti mitropolit, koji i dalje stoji na istim pozicijama, brani svetinje u ime iste ideologije koja je svetinje uništavala. Amfilohijeva duhovna čeda rušila su tuđe svetinje i poništila svetinju ljudskog života. Mitropolitu to nije smetalo, već je miniranje džamija i masovna ubijanja civila unapredio u borbu za “svetinju bogolikog ljudskog dostojanstva”. Zato je njegova današnja borba za odbranu svetinja puki privid. Ne mogu se za svetinje boriti oni kojima ništa nije sveto: ni Bog, ni njegova tvorevina, ni čudo života, ni čovek kao ikona Božja, niti bilo šta drugo na ovom ili na onom svetu.

Al Jazeera