Miša Janketić preminuo je u 81. godini, a neumorno je radio 60 godina i nesebično se davao pozorištu, filma, i porodici.
Ipak, ljudi kao Miša vječno ostaju među nama, njihov duh je tu kao utjeha, podsjetnik, kulturni putokaz za buduće generacije. Jedno je sigurno, niko nikada nije imao tako jednostavnu, a tako moćnu i snažnu dikciju kakva je krasila Janketića.
Snaga Janketićeve emocije i glasa u kombinaciji sa gotovo potresnim stihovima velikog Rusa donijeli su nam četiri minuta tužne, ali čiste ljubavi.
Možda smo to najbolje mogli da čujemo kada je glumac interpretirao stihove jedne od najdirljvijih i najljepših Jesenjenovih pjesama “Ko je ljubio, taj ne ljubi više”.
“Ti me ne voliš i ne želiš, zar
jer nisam nimalo lep, mala?
Ne gledajući me, od strasti uz žar
na rame mi je ruka tvoja pala.
Sa keženjem, mlada, osećajnim
ja s tobom nisam ni nežan, ni zao.
Koliko si ih milovala sjajnih?
Ko ti je sve do sad ruke, usne dao?
Znam, oni su prošli kao senke, mila
ne dodirnuvši tvoj oganj u snima.
Na kolenima mnogima si bila,
a sada, evo, sediš na mojima.
Neka ti oči trepavica rubi,
neka ti u misli dođe drugi neko.
Ta i ja te baš jako ne ljubim
tonuć u nešto drago i daleko.
Ovu vatru sudbinom očajno
ne zovi, veza lakoumna to je.
Kao što smo se susreli slučajno
rastaćemo se uz smešak nas dvoje.
Svojim putem otići ćeš u smiraj
da prokockaš dane i plač novi.
Neljubljene samo ti ne diraj,
negorele nikako ne zovi.
U ćorsokaku s drugim ćeš se naći,
o ljubavi brbljajuć bez svesti.
Tad ću možda u šetnju izaći
i sa tobom ponovo se sresti.
Bliža pleća okrenuvši drugom
i malo se pognuv ne misleći
”Dobro veče” reći ćeš mi s tugom.
”Dobro veče, mis.” i ja ću reći.
I ništa neće dušu da zanjiše.
Nit u drhtanje može da je svali.
Ko je ljubio, taj ne ljubi više.
Izgorelog niko ne zapali”.
Sergej Jesenjin
