U vremenima krize i tranzicije najmanje pažnje posvećuje se kulturi, što je velika greška. Da nam je kultura na prvom mjestu, naša društva bi izgledala potpuno drugačije i kretala bi se u pravom smjeru, ističe u razgovoru za Dnevne novine poznati džez pijanista i kompozitor Vasil Hadžimanov, koji je proteklog vikenda sa bendom nastupio u okviru Barskog ljetopisa.
Hadžimanov, koji je diplomirao klavir na Berkli koledžu u Bostonu, poznato je ime u svijetu džeza. Njegovu bogatu, tridesetogodišnju karijeru, osim velikog broja nastupa, obogaćuje i saradnja sa poznatim regionalnim umjetnicima Bojanom Zulfikaršpašićem, Matijom Dedićem, Gabi Novak, Biserom Veletanlić… Pred punim gledalištem scene u Starom Baru, Hadžimanov je, sa članovima svog benda, basistom Miroslavom Tovircem, perkusionistom Bojanom Ivkovićem, gitaristom Brankom Trijićem i bubnjarom Predragom Milutinovićem, predstavio numere sa nedavno objavljenog albuma “Lines in Sand”, koji je uslijedio nakon zapaženog albuma “Alive”, objavljenog pod licencom njuroške kuće Mun Džun.
“Prethodni album naišao je na izuzetan prijem kod publike i našao se na meti kritičara van našeg regiona. Uspjeli smo da izdamo album za Mun Džun Rekords, iz Njujorka, a to je jedna veoma respektabilna izdavačka kuća iako je jako mala vodi je jedan čovjek. Ali, kada se kaže Mun Džun, svi znaju o čemu se radi i naša muzika pripada tom izdavaču, u smislu stila i žanra. Imali smo, dakle, sreću da se to njemu dopalo, izdali smo album i dobili pedesetak recenzija napisanih u superlativu, sa jednim predznakom iznenađenja kako je moguće da ljudi koji dolaze odavde mogu tako da sviraju. Valjda ne znaju da i to može da se desi. Naravno, nisam iznenađen, ne zato što sam ja i što smo mi u pitanju, već jer znam da ovdje ima puno kvalitetnih muzičara. Ali, to je neki naš problem, još smo zatvoreni i malo ljudi ikad sazna za divne muzičare koji žive na našim prostorima”, kaže Hadžimanov i dodaje da je, nakon izdavanja albuma “Alive”, pritisak bio veći.
Džez je, kako kaže, otkrio kao jako mlad, jer je odrastao u muzičkoj porodici. Njegovi roditelji Zafir Hadžimanov i Senka Veletanlić, bili su poznati jugoslovenski muzičari. No, dodaje, za džez se nije odmah “zakačio”.
“Negdje u tinejdžerskom dobu počeo sam da kopam po pločama i otkrio sam tu muziku. Na početku više od pola nijesam razumio, ali u jednom trenu se nešto desilo, počeo sam da slušam iste kompozicije mnogo puta, sve dok ih ne shvatim. Džez, ako ga do sada nijeste slušali, na prvo slušanje nije shvatljiv, čovjek mora malo da razmisli i da se prepusti. Sa 14 godina sam počeo aktivno da ga slušam, javio se poriv da ga ‘otkrijem’ i shvatio sam da za razliku od klasične muzike, koju sam studirao, i poprok muzike, koju sam slušao, džez daje slobodu da u momentu stvoriš muziku koja se dešava samo tada, nikada prije i nikada poslije. Taj koncept me osvojio”, objašnjava Hadžimanov.
Kada govorimo o popularizaciji džez muzike, Hadžimanov ističe da festivali igraju značajnu ulogu, jer privlače raznoliku publiku i pružaju joj šansu da otkrije nešto novo, no, sagledavajući opšte stanje u zemljama regiona, vrlo se malo pažnje posvećuje kulturnom programu.
“Svi mogući muzički žanrovi su danas alternativa, i klasična muzika, i izvorna narodna muzika, i rok muzika, i džez muzika. Postoji samo jedan pravac koji se favorizuje i koji se gura. To je, po meni šteta, ne zbog toga što se izdvaja samo jedan pravac, već zbog toga što ta muzika utiče na cijelu današnju estetiku i vaspitanje. Ljudi to stanje, taj problem, olako shvataju, ali uticaji tog žanra su katastrofalni, rezultati su već vidljivi na mladim ljudima. Mozgovi su isprani, a muzika u toj priči ima velikog udjela, krivac je. Zbog toga bi trebalo da postoji neki balans. Ne smeta mi da ta muzika bude popularna i da na te koncerte dolaze desetine hiljada ljudi, ali ovakve stvari, džez koncerti, koncerti klasične muzike i ostalo, treba da se dešavaju redovno. Ne jednom godišnje. Džez je samo jedan od žanrova koji spada u gomilu tih stvari koje nam fale. Fali nam pozorišta, fali muzeja, ogroman dio kulturnog programa je zapostavljen”, smatra Hadžimanov.
On se na kraju osvrnuo i na crnogorsku džez scenu, istakavši da prepoznaje veliki broj mladih, talentovanih ljudi.
“Današnje doba karakteriše jako brz protok podataka, pa mladi ljudi mogu da dođu do izuzetnih informacija, da napreduju. U Crnoj Gori postoje ljudi koji su sjajni, izdvojio bih ćerku Šula Jovovića, Saru, koja je dobila stipendiju za Berkli. Rastura klavir, jedna je u milion. Vlado Maraš čini sjajnu stvar saradnjom sa Made in New York Jazz festival, Maja Popović iz KICa uvijek izađe u susret. Ali, i država treba da izađe u susret, da im pomogne, nadam se da već to čini, jer te pojedince treba čuvati”, zaključio je Hadžimanov.
