Jedan od najznačajnijih jugoslovenskih i srpskih reditelja Slobodan Šijan konačno je dobio novac na konkursu Filmskog centra Srbije za snimanje ostvarenja „Film o Bošku Tokinu“. Nakon godina uzaludnih pokušaja i niza zanimljivih projekata sa kojima je konkurisao, komisija je odlučila da mu odobri sufinansiranje priče o jugoslovenskom filmskom kritičaru, teoretičaru filma i piscu Bošku Tokinu, koji je živio i stvarao u prvoj polovini 20. vijeka.
Šijan, koji se proslavio filmovima „Ko to tamo peva“ i „Maratonci trče počasni krug“, posljednjih mjeseci pokušava da za ovaj projekat zainteresuje i koproducente u regionu. Šansu će dobiti na konkursu za manjinske koprodukcije, koji treba da raspiše Filmski centar Crne Gore. Takođe, očekuje rezultate konkursa u Hrvatskoj, a u intervjuu za Pobjedu ističe da je dobio i značajnu podršku Radio-televizije Srbije, koja je zainteresovana za učestvovanje u proizvodnji filma.
Zašto baš priča sa motivima iz biografije široj publici sigurno malo poznatog pisca, novinara, filmskog kritičara, teoretičara…?
ŠIJAN: Boško Tokin je prvi filmski kritičar i teoretičar filma na jugoslovenskim prostorima. On je moja decenijska preokupacija. Još 1976. objavio sam njegove „Kinematografske pesme“ u svom fanzinu „Filmski letak“. Među prvima u svetu je afirmisao režisera kao glavnog autora filma, tako da se može smatrati jednim od začetnika takvog pristupa filmskoj umetnosti. Objavljivao je i na francuskom, a napisao je i prvu istoriju filma kod nas „Istoriju sedme umetnosti”. Početkom dvadesetih godina 20. veka sa Draganom Dadom Aleksićem pokušao je da napravi „prvi umetnički film“ kod nas.
Ranije ste izjavili da ste film „Maratonci trče počasni krug” htjeli da posvetite Tokinu, ali da Vam je sugerisano da je on „državni neprijatelj”. Zašto Vam je Tokin bio važan u osamdesetim, a zašto Vam je važan danas?
ŠIJAN: Zanimljiva mi je njegova sudbina. On je bio multidisciplinarna kreativna ličnost. Osim filmske, bavio se i književnom, ali i likovnom kritikom. Dosta je uradio na afirmisanju naše literature u Francuskoj. I sam je bio značajan književnik avangardnog usmerenja. Nj egov roman „Terazije” (1932) predstavlja prodor urbane tematike u domaću literaturu. Bio je neumoran kulturni poslenik, šireći naročito svest o značaju filma kao umetnosti. Ipak, sve je to nestalo posle Drugog svetskog rata, kada je uhapšen zbog objavljivanja filmskih prikaza u časopisu „Kolo”, tokom okupacije, što je, po njegovim rečima, radio „zbog kruha”.
O čemu je pisao u tim prikazima zbog kojih je bio uhapšen?
ŠIJAN : To su potpuno bezazleni tekstovi, u kojima je možda najveći greh što, inače uvek kritički raspoloženi Tokin, ne iskazuje nikakav sud, već samo prepričava sadržaj filmova. Jednostavno, tokom okupacije na repertoaru su bili isključivo filmovi sila osovine i on je izbegavao da o njima napiše bilo kakvu drugu informaciju. Ali, doživeo je degradaciju i oduzimanje nacionalne časti. A možda je u tim presudama (bilo ih je dve) bilo i neke osvetoljubivosti ljubomornih muževa, jer je bio vetropir, ili pak povređenog ega domaćih umetnika o kojima je pisao.
Koliko vremena je proveo u zatvoru?
ŠIJAN: Ovaj večiti optimista odležao je ukupno tri godine na robiji. Nekoliko godina posle izlaska iz zatvora je i umro. Njegova sudbina mi je zanimljiva kao nekakva konstanta naših kultura. Ti večiti lomovi, promene društvenih sistema, koji ostavljaju pripadnike prethodne generacije bez ikakve zaštite, bez mogućnosti prave integracije u novi vrednosni sistem, gde bi svojim ogromnim znanjem koristili novom društvu, stigli su i Tokina. Početkom pedesetih dobio je šansu da radi u Jugoslovenskoj kinoteci, gde je svakako bio najveći poznavalac svetskog filma u tom trenutku, ali ga je izdalo narušeno zdravlje. POBJEDA: Za realizaciju ovog projekta, na konkursu Filmskog centra Srbije, dobili ste 200.000 eura. Možete li tim novcem snimiti sve ono što ste planirali?
ŠIJAN: Pa treba nam, otprilike, još toliko novca, mada se ovakva vrsta ostvarenja, koja se bavi periodom dvadesetih godina prošlog veka, može raditi i kao skup film. Moja koncepcija je drukčija, da čitavoj stvari pristupim nonšalantnije, bez velikih scenografskih ekstravagancija i da kostimom i pronađenim objektima i lokacijama dočaram epohu. Tako sam snimio i „Ko to tamo peva“ i „Maratonce”. To su filmovi koji bi nekom, na papiru, izgledali veoma skupo. Ipak, ja sam uspeo da ubeđim producente da ću moći da ih snimim za skroman budžet i tako je i bilo.
Sad konkurišemo u zemljama regiona, kako se to danas kaže, i nadamo se da ćemo, uz podršku koju možemo da dobijemo kao manjinska koprodukcija, uspeti da zatvorimo kalkulaciju.
Reditelj Miloš Radivojević godinama uči studente kako da snime dobar film sa vrlo malo novca. Vjerujete li u održivost tog koncepta na Balkanu?
ŠIJAN: Pa to nam je jedina šansa. Jer mi novca za skupe filmove nemamo. To je bio usud domaće kinematografije- mega projekti, gde bi jedan film isisao sredstva za pet-šest filmova.
Jednog od koproducenata našli ste u Hrvatskoj, a prijavili ste se i na konkurs Ministarstva kulture Crne Gore, koji će biti ponovljen u okviru novoosnovanog Filmskog centra. Hoćete li ponovo konkurisati?
ŠIJAN: Pretpostavljam da će naš koproducent iz Crne Gore svakako to uraditi.
Jeste li spremni na kompromise koje ovakva tzv. multilateralna saradnja često nosi sa sobom?
ŠIJAN: Naravno, svugde ima sjajnih glumaca ili umetničkih saradnika raznih profila, da ne govorim o lokacijama i slično, i uobičajeno je da se u ovakvim projektima koriste talenti i kapaciteti zemalja koje učestvuju kao manjinski koproducenti.
Vaše ime uglavnom se veže za komediju, iako ste se vrlo uspješno okušali i u drugim žanrovima. Razmišljate li uopšte o žanrovskom određenju kada se nalazite pred nekim novim scenarijem ili snimanjem?
ŠIJAN: Ja uvek težim da svaku priču ispričam tako da u njoj ima humora i da ona ostvari komunikaciju sa širokom publikom.
Hoće li „Film o Bošku Tokinu“ biti komedija?
ŠIJAN: Razmišljamo da filmu damo naslov Tokinovog filma „Budi bog s nama”, što bi ga već u startu pozicioniralo kao komediju, ali inteligentnu komediju o umetnicima tog vremena.
Ne čini li Vam se da je komedija najčešće potcijenjen žanr na većini velikih festivala?
ŠIJAN: Ima izuzetaka, a neki moji filmovi su upravo to. Mislim da je uočljiva tendencija u evropskom filmu da komedija bude prisutnija. Recimo „Toni Erdeman” je za mene odlična komedija.
Može li komedija biti angažovana ili subverzivna?
ŠIJAN: Komedija funkcioniše na subverziji. Još Mek Senet, majstor nemih komedija, s početka prošlog veka, rekao je da se komedija zasniva na dva mehanizma: zameni identiteta i napadu na autoritete. POBJEDA: Jeste li već odabrali glumačku ekipu za „Film o Bošku Tokinu”? ŠIJAN: Naravno glavnog glumca, ali ne volim o tome da pričam pre nego što se potpišu ugovori, jer kasnije, ako ne dođe do dogovora između glumaca i producenta, kad zovete nekog drugog, ispašće da vam nije bio prvi izbor.
Kako ste zamislili novu timsku priču, budući da ćete koristiti i neke biografske detalje iz života Tokina?
ŠIJAN: Pa priča prilično slobodno kombinuje neke detalje iz Tokinovog života i motive iz njegovog romana „Terazije”, fokusirajući se na situaciju oko snimanja njegovog i Aleksićevog filma „Budi bog s nama ili kačaci u Topčideru”, prilično moderno koncipiranu kozeriju Branimira Ćosića o napadu odmetnika na topčiderski tramvaj u Beogradu. Inače, glavnu ulogu u Tokinovom filmu je igrao mladi Mirko Kujačić, posle rata dugogodišnji profesor likovnog u Herceg Novom.
