Kultura

Sreće nema bez morala i prijatelja

Foto: Duško Miljanić

Pred­sta­va ko­ja je u pr­vi mah do­slov­no bez tek­sta osta­vi­la i ve­li­ke i ma­le je­ste ko­mad „Pro­dav­ni­ca igra­ča­ka” podgoričkog Grad­skog po­zo­ri­šta. No, na­kon pr­vo­bit­nog, na­zo­vi­mo to „šo­ka”, i to i uozbi­lju­ju­ćeg ali i po­zi­tiv­nog, uslije­di­li su bur­ni apla­u­zi glum­ci­ma i kom­plet­noj eki­pi ove pred­sta­ve lut­kar­ske sce­ne Grad­skog pre­mi­jer­no iz­ve­de­ne prek­si­noć u sa­li Do­dest KIC „Bu­do To­mo­vić”.

Ta­ko su se pu­bli­ci ne­ko­li­ko pu­ta po­klo­ni­li Ka­ta­ri­na Krek (Di­na), Go­ran Sla­vić (Odža­čar­čić), Bran­ka Fe­mić (Noć), Bran­ko Ilić (Pro­da­vac) i Pa­vle Ilić (La­žov, Mu­dri­jaš i Vr­da­lo). A pri­ča, kao i na­čin na ko­ji su je do­ni­je­li na sce­nu, to de­fi­ti­niv­no i za­slu­žu­ju. Jer, pi­ta­nje što čo­vje­ka usre­ću­je, i za­što upor­no ne uvi­đa­mo da to de­fi­ni­tiv­no ni­je­su materijalna do­bra, i za­što upor­no tra­ći­mo sop­stve­no vri­je­me, sop­stve­ni ži­vot na efe­me­ri­je, umje­sto da sa­gle­da­mo i ono što ni­je vi­dlji­vo na pr­vi po­gled u ogle­da­lu, su­de­ći po re­ak­ci­ja­ma, bi­la je od­lič­no shva­će­na, bez ob­zi­ra na generaciju.

U kre­i­ra­nju ko­ma­da, po­red glu­ma­ca Grad­skog uče­stvo­va­li su i sce­no­graf, ko­sti­mo­graf i kre­a­tor lu­ta­ka Eva Far­ka­šo­va, kom­po­zi­tor Bog­dan Šće­pan­ski, dra­ma­turg Zo­ran Đe­rić, vi­deo ani­ma­tor Vla­di­mir Sla­nin­ka i ko­re­pe­ti­tor Da­vor Novak. Ko­mad je na­stao po tek­stu ru­mun­skog pi­sca Alek­san­dra Po­pe­skua, a ko­ji je pri­la­go­dio i dao mu svoj pe­čat polj­ski re­ži­ser Ja­ro­slav An­to­njuk. Za pre­vod je bio za­du­žen Pe­ro Mi­oč.

Foto: Duško Miljanić

An­to­njuk, ko­me je ovo dru­gi ko­mad ko­ji ra­di za pod­go­rič­ko Grad­sko, na­go­vje­šta­va u raz­go­vo­ru da pred­sta­va ni­je samo edu­ka­tiv­na, već ima i me­ta­fi­zič­ki mo­me­nat. Pre­i­spi­tu­je se i na­čin na ko­ji čo­vjek do­no­si od­lu­ke i ka­ko te od­lu­ke, čak če­sto po­gre­šne, iako ne­ga­tiv­no dje­lu­ju na na­še ži­vo­te, iz­no­va i iz­no­va po­na­vlja­mo. I, što je još naj­ču­de­sni­je, ne uvi­đa­mo da pla­ća­mo sop­stve­nim (iz­gu­blje­nim) vre­me­nom, i sa­mi či­ni­mo na­še ži­vo­te pro­tra­će­nim, sta­re­ći pri­je vreme­na… do­pu­šta­ju­ći da nas Noć za­ro­bi u svo­me car­stvu mra­ka. No, na­da­ti se ka­kvom oda­nom pri­ja­te­lju, bi­je­lom an­đel­či­ću Odža­čar­či­ću…

“Pro­dav­ni­ca igra­ča­ka pri­ča je o vje­či­toj ra­za­pe­to­sti iz­me­đu „bi­ti i ima­ti”, pri­ča o po­tra­zi za is­ku­še­nji­ma, gla­mu­rom i sja­jem. To je i pri­ča o sna­zi pri­ja­telj­stva, o hra­br­o­sti, po­sve­će­no­sti i vje­šti­ni do­no­še­nja mu­drih od­lu­ka, pri­ča o odgovor­no­sti za svo­je od­lu­ke. Ona ima ve­li­ku moć, ali ne mo­ra­li­še, ni­ti je in­fan­til­na, pu­na je po­što­va­nja pre­ma malom gle­da­o­cu. Pred­sta­va je na­mi­je­nje­na naj­mla­đi­ma, ali i onim ne­što sta­ri­jim… Si­gu­ran sam da ni nji­ma ne­će bi­ti do­sad­no, čak po­sto­ji i šan­sa da na­kon nje odu iz po­zo­ri­šta bar ma­lo mu­dri­ji… “, za­pi­sao je uz pred­sta­vu An­to­njuk.

Da li gri­je­ši­mo ka­da čo­vje­ko­vu po­tre­bu za po­sje­do­va­njem ve­zu­je­mo sa­mo za ka­pi­ta­li­stič­ki kon­zu­me­ri­zam? Ni­je li to mo­žda čak pi­ta­nje ljud­ske pri­ro­de?

“Mi­slim da se ne mo­že sve pri­pi­si­va­ti ka­pi­ta­li­zmu. Ot­ka­ko po­sto­je lju­di po­sto­ji i po­tre­ba za po­sje­do­va­njem, za traženjem… Me­ni je ne­ra­zu­mlji­vo za­što lju­di ima­ju po­tre­bu za ne­kim stva­ri­ma, ma­te­ri­jal­nim. Da­na­šnji svi­jet je global­ni, auto­ma­ti­zo­va­ni svi­jet kon­zu­me­ri­zma, i mi­slim da je svu­gdje isto. Od­no­sno, da je pro­blem u ne­do­stat­ku komu­ni­ka­ci­je, ne­po­ve­za­no­sti, lju­di ma­lo me­đu­sob­no raz­go­va­ra­ju, ma­lo raz­go­va­ra­ju i sa svo­jom dje­com. U ku­ća­ma je ma­lo raz­go­vo­ra, dje­ci se ma­lo či­ta, pri­ča… Če­sto vi­di­mo sli­ku ka­da uđe­mo u pro­dav­ni­cu gdje tro­go­di­šnja­ci, čevorogodi­šnja­ci tra­že od­re­đe­ne stva­ri, ko­je im maj­ke bes­po­go­vor­no ku­pu­ju, ali ne pri­ča­ju s nji­ma. Ne pri­ča­ju s njima ni ka­da im ne ku­pu­ju to što oni tra­že. I to se po­na­vlja iz da­na u dan. I on­da se pi­tam, za­što ta dje­ca upor­no traže, i što je to što je va­žno ne sa­mo u nji­ho­vom, ne­go i u mom ži­vo­tu. Lju­di da­nas ima­ju ma­lo pri­ja­te­lja, i to je po me­ni, glo­bal­no pro­blem. I za­to je ovaj kla­sič­ni ko­mad da­nas mo­žda i ak­tu­el­ni­ji ne­go kad je na­stao, i na ovu pred­sta­vu tre­ba­lo bi da do­la­ze ro­di­te­lji s dje­com”.

Foto: Duško Miljanić

Da li se čo­vje­ko­va po­tre­ba za po­sje­do­va­njem mo­že od­no­si­ti i na ne­ma­te­ri­jal­ne stva­ri, kao zna­nje, mu­drost, mla­dost, „po­sje­do­va­nje” lju­ba­vi dru­gog čo­vje­ka…? Što je po Va­ma sre­ća, što nas to usre­ću­je?

“Što je sre­ća, uop­šte, ne znam. Mo­gu pri­ča­ti što je za me­ne sre­ća. Me­ne usre­ću­je ka­da mo­gu ra­di­ti ono što mi se dopa­da, a da pri­tom ne idem na šte­tu dru­gom čo­vje­ku, da mu ne či­nim ni­šta lo­še. Sre­ća je za me­ne i ka­da su lju­di koji me okru­žu­ju za­do­volj­ni, ka­da su na­smi­ja­ni. Usre­ću­je me i ka­da sam zdrav, ka­da imam pri­li­ku da pri­čam s drugim čo­vje­kom, ka­da me lju­di pri­hva­ta­ju ova­kvog ka­kav je­sam. Ma­te­ri­jal­no me ne usre­ću­je. Je­ste, ja imam auto, imam ku­ću, ali, to ni­je sre­ća, to je za me­ne na­tu­ral­nost u ži­vo­tu čo­vje­ka, ko­ja je do­bro­do­šla, ali me nu­žno ne usrećuje. Hu­ma­ni­zam je sre­ća”.

Po­lja­ci su ušli u EU, a mi to­me te­ži­mo. Da li su Po­lja­ci sa­da sreć­ni­ji ne­go mo­žda u pro­šlom ko­mu­ni­stič­kom si­ste­mu?

“Po­lja­ci su ima­li sre­ću da uđu u EU, jer je član­stvo u EU pro­zor u svi­jet, bez ba­ri­je­ra pu­tu­je­te svi­je­tom, mno­ga infrastruk­tur­na pi­ta­nja su se po­bolj­ša­la, stan­dard je vi­ši, čak se i zad­njih 15 go­di­na vi­dlji­vo, vi­zu­el­no pro­mi­je­ni­la Polj­ska. No, glo­bal­nost EU ima i svo­je lo­še stra­ne. Po­sto­je ve­li­ke raz­li­ke u dru­štvu. Ina­če, ja sam za­pam­tio i onaj prošli si­stem, u nje­mu sam od­ra­stao, i mo­gu re­ći da sam imao mno­go vre­me­na za igru, za knji­gu, za dru­gar­stvo. Sa­da svi, ne sa­mo od­ra­sli, već i dje­ca, br­zo ži­vi­mo, za raz­li­ku od la­ga­nog tem­pa ži­vo­ta ko­ji smo ima­li u so­ci­ja­li­zmu. No, zna­te ka­ko, ne mo­že­te ima­ti sve, to je ne­mo­gu­će”.

Send this to a friend