Reditelj Tomislav Žaja i njegov film „Sloboda” otvorili su ovogodišnji Festival filma o ljudskim pravima „Ubrzaj”. Junaci filma su osobe koje su nakon dugog niza godina života u specijalizovanim ustanovama za ljude sa posebnim potrebama dočekali svoju slobodu.Ovakve ustanove postoje i u EU, razlika je samo u tome što u razvijenim zemljama je mnogo više ovakvih ljudi uključeno u zajednice, a manje ih živi u ovakvim institucijama. Te ustanove, kako ih zovem „zatvori sa pet zvjezdica” imaju klimu, finu hranu, ali i zid okolo. Dakle, ista je to stvar. Naravno, nije isto živjeti u takvim ustanovama u Rumuniji, ili Francuskoj i Njemačkoj. Ali, problem je isti, tamo su smješteni ljudi koje niko o tome ništa nije pitao. Oduzeto im je pravo odlučivanja, radna sposobnost kaže Žaja.
Da li su ove institucije izmišljene da nama ili njima bude bolje?
“Mi lažemo sami sebe kad kažemo da će ovim osobama tamo biti bolje, da ćemo ih rehabilitovati. Zapravo tražimo izgovore što nismo dovoljno hrabri, ili u stanju da kažemo „prihvatamo vas, želimo sa vama da živimo, sarađujemo, da vas uključimo u život zajednice”. A zašto? To bi nam smanjilo naš komoditet. Jer, to traži redizajn društva koje je sad dizajnirano za brze, jake i moćne. Mi ne želimo slabe i nemoćne, kojima treba naša pomoć. To vam je slično kad vidite jednu slabu, staru ženu koja prosi, a vi okrenete glavu. Najlakše je okrenuti glavu od problema. Suočiti se sa problemom, nas u Hrvatskoj je zateklo to što smo shvatili da problem sam po sebi ne postoji. Postojimo samo mi koji imamo problem. Jednostavno, to su ljudi sa nekim svojim potrebama. Svi mi smo takvi i nama treba podrška porodice, kolega… a mi njima ne dozvoljavamo da i oni imaju podršku. A, njima često treba manje podrške nego što mi mislimo. Ali eto, mi sebi dajemo za pravo da je nama sva podrška potrebna, a njima nije. Pitanje je zašto osoba sa Daunovim sindromom ne može u starački dom. A, mislim da su oni sposobniji nego ljudi sa Alchajmerom, na primjer. Samo da podsjetim, po svim ustavima ljudi imaju jednaka prava. Mi sa tom konkretnom segregacijom i diskriminacijom krišimo vlastite ustave i UN konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom, koje su sve zemlje sa ovih prostora potpisale, a koja je iznad nacionalnih zakona. To su veoma škakljiva pitanja, ali se posebno tiče zemalja koje žele u EU. Kao i kod nas, i vi ćete morati da vratite život ljudima kojima je oduzet na ovaj način”, ispričao je umjetnik za Dan.
Žaja uskoro počinje rad na filmu koji će djelimično biti sniman u našoj zemlji.
“Riječ je o filmu Veljka Bulajića, koji počinjemo da snimamo 27. februara, prvo u Hrvatskoj, a zatim dolazimo u Crnu Goru. Smatram da je ovo testamentarni film Veljka Bulajića, iako ima na umu i druge filmove koje bi snimio. Divim mu se zbog toga, s obzirom da ima 88 godina. To je potpuno drugačiji film, mali, intimni film, sa Njemcem kao glavnim likom. Scenario se bavi isključivo ljudima. Zanimljivo Veljko je napravio samo dva partizanska filma „Kozara” i „Bitka na Neretvi”, a to malo ljudi zna. Njegovi filmovi, a bilo ih je dvadesetak, bave se sasvim drugim stvarima. Rekao bih da je mnogo suptilniji autor nego što ljudi misle. Ovim filmom to će se i pokazati”, rekao je on.
