Postoji okrutna realnost – kada čovjeka ne vole, već ga koriste. Uzimaju mu sve što mogu. Koristi ga kao da je rob. Jer on to voli! Spreman je na sve da bude voljen.
Uzimaju sve, vrijeđaju i odbijaju. Fenomen se naziva plemenita nesklonost. I ona boli. Ima jedna davna priča o dobrom čovjeku kojeg žena nije voljela.
U stara vremena brak se sklapao odlukom roditelja ili zajednice. A jedna djevojka bila je udata za dobrog čovjeka, imala je sreće! Ali onda je shvatila da ne voli svog muža. Uopšte ga ne voli. Plašila se da kaže pogrešnu stvar ili da uradi pogrešnu stvar. Nevoljena osoba je dosadna. Sve je u njemu strano: način na koji jede, govori, njegovi zagrljaji i poljupci…
I poštena žena priznala je svoja osjećanja mudracu. I tražila je dozvolu da napusti svog nevoljenog dobrog muža. Mudrac je upitao: šta je žena dobila na poklon od svog muža? Dao joj je svoju prelijepu baštu. Sve što je imao. Svu njegovu imovinu!
Mudrac je zatim upitao: “Hoćeš li vratiti baštu svom mužu ako odeš?” Žena je rekla da hoće, naravno. Neka bašta ostane sa dobrim nevoljenim mužem. I biće slobodna. I postalo je jasno da se ova poštena žena nikada neće naviknuti na svog muža. Ona ga stvarno ne voli. Uopšte ne voli. I postalo je jasno da je iskrena. Ovi supružnici su se rastali u prijateljskim odnosima, iako je muž bio povrijeđen. Ali pustio je ženu. Zato što je razumio, čak ni lijepa bašta ne može da zadrži nekoga ko te ne voli.
I shvatio je da je žena plemenita i sposoban za ljubav. Plemeniti ljudi su sposobni za ljubav, ali ako ne vole, neće voljeti ni na dar ni pod prinudom. I oni će biti iskreni u tome. Postoji okrutna i podla nenaklonost. A na plemenitu nesklonost se takođe mora plemenito odgovoriti – pustite čovjeka. Čak i ako ga stvarno voliš. Iako ponekad mnogo boli…
