Nekada mi se činilo da me majka ne razumije, traži bezuslovnu poslušnost, ne vidi da imam već 20 godina, odrasla sam i imam pravo na svoje mišljenje.
U to vrijeme radila sam na Krimu. Iz nekog razloga, jedna turistkinja, inače doktor nauka, odlučila je da joj ja budem prevodilac. Sa njom se odmarala i njena mama, osamdesetogodišnja žena koja je bila nepismena.
Jednog dana smo nas tri hodale obalom Alušta. Moja nova prijateljica je bila obučena veoma moderno. Sasvim neočekivano, njena mama iz torbe izvluče ružičasto-bijeli plišani šal i dodaje ga kćerki: “Uzmi dijete, da ne izgoriš!”
Njeno “dijete” je i samo imalo skoro šezdeset godina i završen doktorat! U glavi mi je odjednom sinula misao: “Ona nije mala, valjda zna da li joj treba ili ne treba šal!” Zamislite moj šok, kada je gospođa bez pogovora uzela šal od bake i ogrnula ga preko ramena.
Vidjevši moje iznenađenje, žena se nasmijala i rekla:
“Sigurno mislite da mi ovaj šal kvari izgled. Ali zapamtite, draga moja, iako sam i ja već baka, za moju mamu ja sam i dalje dijete o kojem treba da brine. Stvarno cijenim tu njenu brigu.
Svi smo mi djeca sve dok su nam roditelji živi. I to je ono najljepše! Za par minuta ja ću skloniti šal, a mama neće ni da primijeti. Ona će biti zadovoljna jer ima poslušnu kćerku. Ne zanima me što će me ljudi čudno gledati sa ovim šalom preko ramena. Za mene je najvažnije da se moja mama osjeća dobro jer zna da sam sigurna i zaštićena. Pa čak i ako je ta opasnost – sunce. Svaka mama zaslužuje da bude zadovoljna svojim djetetom sve dok je živa!”
Za mene je ovo bila lekcija života. Radikalno sam promijenila svoj odnos prema majci. Počela sam da budem obazrivija i pažljivija. Pomislila sam samo da joj sada treba poslušnost i pažnja, da zna da je volim jer kad umre, biće kasno!
Poucno