Kako prepoznati zavisnost od video igara

Oko 2,5 milijarde ljudi na svijetu igra video‑igre, a većinu čine mladi ljudi i djeca, piše PC Press.

Gledajući kako igre obuzimaju njihovu djecu, mnogi roditelji gunđaju o „digitalnom heroinu“, upoređujući pokretne slike sa supstancom koja izaziva najveću zavisnost na svijetu. Sada možda imaju i zvaničnu podršku za takav stav.

Svjet­ska zdrav­stve­na or­ga­ni­za­ci­ja (WHO) na­ja­vi­la je kra­jem pro­šle go­di­ne, a nedavno je i slu­žbe­no o­bja­vi­la svo­ju novu, 11. po re­du, ver­zi­ju Međuna­ro­dne kla­si­fi­ka­ci­je bo­les­ti, u ko­joj je u dije­lu men­tal­nih bo­les­ti i za­vi­snos­ti uključena i za­vi­snost od i­gra­nja vi­deo‑iga­ra.

„Na­kon što smo kon­sul­to­va­li stručnja­ke iz cije­log svije­ta i pom­no proučili li­te­ra­tu­ru, o­dlučili smo da taj po­re­mećaj do­da­mo na po­pis bo­les­ti“, re­kao je za AFP načel­nik odje­lje­nja WHO‑a za psi­hičko zdrav­lje Shekhar Saxena.

Ka­rak­te­ris­ti­ke gej­ming po­re­mećaja

Bo­lest pod na­zi­vom gaming disorder ma­ni­fes­tu­je se kao uzo­rak po­na­ša­nja u ko­jem po­je­di­nac ne­ma kon­tro­lu nad svo­jim na­vi­ka­ma i­gra­nja. Kao i kod os­ta­lih za­vi­snos­ti, bo­le­snik da­je pri­ori­tet i­gra­nju na­su­prot os­ta­lim dnev­nim aktiv­nos­ti­ma i to na način da i­gra­nje ima pre­dnost nad svim dru­gim po­na­ša­nji­ma i do­vo­di do ne­ga­tiv­nih po­slje­di­ca.

Za di­ja­gno­zu ovog po­re­mećaja, ka­ko ga de­fi­ni­še WHO, po­na­ša­nje mo­ra da bu­de do­volj­no o­zbilj­no da značaj­no utiče na lični, po­ro­dični i dru­štve­ni ži­vot po­je­din­ca, na nje­go­vo o­bra­zo­va­nje, po­sao i dru­ga po­dručja fun­kci­oni­sa­nja, te da se ma­ni­fes­tu­je naj­ma­nje 12 mje­se­ci.

Zna­ko­vi ko­ji upućuju na pos­to­ja­nje za­vi­snos­ti su prvo, ma­njak kon­tro­le nad na­vi­kom i­gra­nja (učes­ta­lost, in­ten­zi­tet, tra­ja­nje, kon­tekst, početak i zav­rše­tak ne mo­gu da se kon­tro­li­šu).

Dru­go, i­gra­nje do­bi­ja pri­ori­tet nad svim dru­gim dnev­nim ak­tiv­nos­ti­ma i in­te­re­si­ma, i treće, nas­ta­vak ili po­većanje in­ten­zi­te­ta i­gra­nja u­prkos po­ja­vi ne­ga­tiv­nih po­slje­di­ca (ma­njak sna, pro­ble­mi sa is­hra­nom, ote­ža­no fun­kci­oni­sa­nje oso­be u po­ro­di­ci, dru­štvu, ško­li ili na po­slu).

Iz WHO‑a ka­žu ka­ko po­re­mećaj pre­tje­ra­nog i­gra­nja ne bi tre­ba­lo mije­ša­ti s na­vi­ka­ma du­go­traj­nog i­gra­nja, i sva­ka­ko ga ne smije­mo uzi­ma­ti ola­ko.

„Mi­li­oni i­grača ši­rom svije­ta, čak i kad se ra­di o in­ten­ziv­nom gej­min­gu, ni­ka­da ne bi mo­gli da se sma­tra­ju lju­di­ma ko­ji bo­lu­ju od ovog po­re­mećaja“, po­ručio je dr Vladimir Poznyak ko­ji je pre­dlo­žio da se za­vi­snost od i­gra­nja uv­rsti među bo­les­ti. Na­gla­sio je i da je među i­gračima pro­ce­nat za­vi­sni­ka vrlo ni­zak, pro­cje­ne go­vo­re da bi tek dva‑tri od­sto i­grača mo­glo da bu­de za­vi­sno, ali da bi se s vre­me­nom mo­gao po­većava­ti.

Ne ta­ko brzo…

Ne sla­žu se svi psi­ho­lo­zi da je gej­ming po­re­mećaj vrije­dan u­ključiva­nja u Međuna­ro­dnu kla­si­fi­ka­ci­ju bo­les­ti. Anthony Bean, dok­tor psi­ho­lo­ških na­uka i i­zvršni di­rek­tor pro­jek­ta Telos, s ne­pro­fi­tne kli­ni­ke za men­tal­no zdrav­lje u Fort Vor­tu u Tek­sa­su, je­dan je od onih ko­ji se ne sla­žu, ali on ne mi­sli da gej­ming po­re­mećaj ne pos­to­ji, već ka­že:

“Ni­je baš do­bra ide­ja da se to rije­ši na ovaj način (di­ja­gno­zom)… Ovo stvar­no o­tva­ra vra­ta da se bi­lo šta pro­gla­si bolešću. Ap­so­lu­tno bi­lo šta, na pri­mjer gle­da­nje pre­vi­še fud­ba­la na TV‑u mo­že se sma­tra­ti bi­he­vi­oral­no za­vi­snim pona­ša­njem ako stručnja­ci za men­tal­no zdrav­lje ne in­sis­ti­ra­ju na ri­go­ro­zni­jem proučava­nju pro­ble­ma“, re­kao je Bean, za­ključujući da je o­tva­ra­nje tih vra­ta za­pra­vo o­tva­ra­nje Pan­do­ri­ne ku­ti­je.

Stan­dard de­fi­ni­še bo­les­ti, po­re­mećaje, pov­re­de i dru­ga sro­dna zdrav­stve­na sta­nja. Is­tra­ži­vači ga ko­ris­te ka­ko bi za­ve­li ra­zlog smrti, bo­les­ti, pov­re­de i sim­pto­ma, a lje­ka­ri ga ko­ris­te za da­va­nje di­ja­gno­za i dru­gih sta­nja.

U mno­gim slučaje­vi­ma, zdrav­stve­ne kom­pa­ni­je i osi­gu­ra­vači ko­ris­te ovaj stan­dard kao o­sno­vu za na­do­kna­du. Poznyak očeku­je da kla­si­fi­ka­ci­ja gej­ming po­re­mećaja znači da će zdrav­stve­ni ra­dni­ci i sis­te­mi bi­ti „upo­zo­re­ni na posto­ja­nje ovog sta­nja“, a is­tov­re­me­no da će po­većati mo­gućnost da „lju­di ko­ji pa­te od ovih sta­nja mo­gu da do­bi­ju od­go­va­ra­juću po­moć“.