Ona je jedan od najtiražnijih autora današnjice, njene knjige gotovo rijetko mogu da se nađu u knjižarama, jer čim stignu, odmah se i prodaju, ali putem njenog sajta možete poručiti i svoj primjerak, sa posvetom. Riječi Brankice Damjanović dovode nas u različita raspoloženja, od smijeha do suza, prihvatanja, oproštaja, ljubavi, stiže se za samo nekoliko minuta tokom čitanja njenih knjiga.
„Strahovi se obistinjuju. I snovi, jednako.“
„Volim ljude koji mirišu na čisto. Kad progovore.“
„Ranjen sam u srce, metak je u kritičnom stanju“. Kakva genijalna misao. Ne ide se silom na blagost, oružjem na srce, mržnjom na ljubav… Sila Boga ne moli, kaže narod. Istina. Zato i nema nikakve šanse pred ljubavlju”.
„Gledaj da tvoje radovanje ne bude glasnije od tvoje radosti. Možda neko uspavljuje dijete u tom času, možda neko oplakuje umrlog ili se moli za oboljelog… Gledaj da te radosti malo podijeliš i sa drugima, onako kako su to nekada radile komšije; kad bi ko od njih ispekao štrudlu ili sitne kolače on bi pokucao na komšijska vrata i rekao: „Uzmite, još je vruće“. I tad bi se u dvije kuće jelo. Može se radost fino razdijeliti na mnogo djelova, a da se ništa ne umanji ili izgubi. Divno je radovati se, samo gledaj da tvoje radovanje ne bude glasnije od tvoje radosti, jer šteta bi bila propustiti susret sa sobom za koji je, ipak, potrebna tišina.“
„Dobro sam. I imam na to pravo. Bez obzira na sve, čovjek treba da zna da je radost njegovo prirodno stanje. Kao što se vatra ne gasi vatrom, tako se ni tuđa nesreća ne umanjuje sopstvenom nesrećom. Siromašnom nećemo pomoći ako postanemo siromašni, već ako imamo dovoljno i za sebe i za njega. Radujte se i onda kad vam se čini da je svijet potpuno poludio. Radujte se, tako ćete mu najviše pomoći. Vaš osmijeh će se u novu zvijezdu noćas pretvoriti.“
„Kad uzmeš svoj život u svoje ruke, računaj na to da ćeš imati pune ruke posla. Nije lako, ali vrijedi svakog truda.“
„Kažu da je lako narugati se drugom biću. Ne mislim tako. Ruganje drugom počinje tamo gdje prestaje radovanje sebi. A to mora da je mnogo teško.“
„Svi imamo majke. Samo, nečije majke žive i mrtve, a nečije su mrtve iako još uvijek žive. Mene je davno jedna djevojčica pitala: “A što ti kažeš ‘majke mi’ kad nemaš majku?” Tad sam se rastužila, a sad bih joj ovako odgovorila: „Majke žive u sreći djeteta, a umiru u njihovom zaboravu.“
