Paulinjova čudesna životna priča: Bio sam u grobu, mrtav za cio svijet

Svačija je priča posebna, ali ona koju otkriva Paulinjova sudbina već je bila tema dokumentarnih filmova. Jer ne desi se svakome da krene iz Litvanije i Poljske, pa posle samoinicijativnog izgnanstva iz svijeta fudbala, preko Kine stigne do dresa Barselona i reprezentacije Brazila. A baš takav bio je životni put 29-godišnjeg veziste, čovjeka čije bi besjede mogle da klincima posluže kao svetionik. Svašta je on preturio preko glave. Međutim, uvijek kreće od lijepih tema. Ružne ostavlja iza sebe… Pa u ispovijesti za The Players Tribune kreće od Lionela Mesija…

“Prošli jun je u pitanju, igramo prijateljsku sa Argentinom u Australiji. Prilazi mi Mesi. Ja stojim kraj lopte sa Vilijanom i još nekim. Spremamo se da izvedemo udarac. Ne šutiram ja, tu sam kao mamac. I eto ga Mesi, prilazi, pogleda me u oči i kaže: ‘I? Je l idemo u Barselonu ili ne?’. I to je to. Nema objašnjenja. Okrenuo se i otišao”, prisjeća se Paulinjo, u tom trenutku igrač Gvandžou Evergrandea.

Niko nikad prije njega nije napravio taj korak. Iz Kine prešao u Barselonu. Da zaista igra…

“Nisam stigao ni da promislim. Samo sam mu dobacio: ‘Ako me hoćete, idem’. Rijetko skidam fokus s igre, ali poslije te rečenice nisam mogao da razmišljam ni o čemu drugom Da li je ozbiljan? Zašto je to rekao? Pobogu, šta se to dešava? U to vrijeme niko nije mogao da povjeruje da se Barselona uopšte interesuje za mene. Mislio sam da se šali, da mi pravi problem u glavi. Ali bila je to prijateljska utakmica. Poslije meča sam mu poslao dres po radniku obezbjeđenja. On mi je uzvratio istom mjerom. Čekaj, je li ovo stvarno?”.

Ubrzo se sve zaboravilo. Paulinjo je otišao nazad u Kinu i poslije mjesec dana bez glasa više nije ni razmišljao o Barsi. Sve dok u julu glasine nisu opet počele…

“Zvao sam menadžera, pitao: ‘Šefe, za ime Boga, izludiću! Samo mi recite da li je ovo istina ili ne’. Rekao je: ‘Pa, komplikovano je. Možda’. Slao sam poruke Nejmaru, ali je on bio zauzet svojim transferom, pa nije baš znao šta se dešava. Znate kako je to u prelaznom roku. Svašta se piše. Ali te glassine su me pogodile. Prije toga sam uživao u Kini, sa suprugom i djecom imao sjajan život, igrao dobro, bio sam potpuno miran. I onda, negdje je kraj avgusta, igramo taj vikend, drugovi iz Brazila su mi u posjeti, menadžer zove i kaže: ‘Gotovo je! Dođi u Barselonu da potpišeš papire’. Iskreno, nisam vjerovao. Pitao sam ga da li me zafrkava. Odgovorio je odrično i ponovio da već sjutradan moram da sam u Barseloni. Bilo je četiri sata ujutru. Drugovi iz Brazila u stanu. ‘To je Barsa! Povedi ih sa sobom, samo budi u sljedećem avionu’. Uzeo sam torbu, sjeo u avion, gledao kroz prozor i sjetio se… Mesi”.

Naravno, nije sve uvijek bilo lijepo u Paulinjovom žiotu. Najblaže rečeno. U Evropu je stigao kao tinejdžer. U Viljnus. Igrao je dobro, ali u Litvaniji su ga vrijeđali na rasnoj osnovi. Svuda po gradu. Redovno. Otišao je zato u Poljsku, ali je strah ostao. Postao je nostalgičan. Dvije godine poslije odlaska iz Brazila vratio se. Fudbal mu se zgadio.

“Imao sam 19 godina i batalio. Jedno mjesec dana sam ležao kod kuće, u depresiji. To je bilo ljeto 2008. Mesi je te sezone osvojio triplu krunu sa Barselonom. Ja na kauču. Razmišljao sam šta da radim u životu. Roditeljima i bivšoj supruzi sam rekao da sam završio. Znate li šta mi je bivša supruga odgovorila? ‘Da napustiš fudbal? Pa ti ništa drugo ne znaš da radiš. Ni sijalicu ne znaš da zamijeniš’. Odgovorio sam da ću naučiti, ali me je ubijedila da bi to bilo nepošteno prema mojim roditeljima. Bila je u pravu. Nastavio sam. Jedna sezona. Da počnem ispočetka. U četvrtoj ligi Brazila. Pao de Asukar. Nije baš Liga šampiona. Putuješ osam sati autobusom, početak utakmice na 40 stepeni Celzijusa. Isprva sam sebi govorio da neću izdržati. ‘Trebalo bi da naučiš nešto da radiš, da gradiš kuće ili nešto. Nije ovo za tebe’, govorio sam. Ali malo po malo, uz trening i utakmice, obirisao sam svu negativnost. I bio sam ponovo srećan”.

Iz četvrte u drugu ligu, pa onda transfer u Korintijans u elitno društvo. Tamo Paulinjo upoznaje čovjeka koji će mu zauvijek promijeniti život. Aktuelni selektor Brazila – Tite.

“On mi je kao drugi otac. Profesor Tite. Postajem emotivan dok govorim o njemu. Povezani smo na način koji prevazilazi fudbal. Čim me pogleda u oči zna da li sam dobro ili nešto ne valja. Poslije sjajne sezone u Korintijansu 2011, osvojili smo titulu, bilo je ponuda za mnoge naše igrače, mene je htio Inter. Luda situacija. Morao sam da odgovorim u roku od 15 minuta. Uletio sam kod Titea u kancelariju i objasnio mu situaciju, rekao mu: ‘Inter je, jedan od najvećih na svijetu’. On je rekao: ‘Odluka je tvoja. Naravo da ja želim da ostaneš, ali to je tvoj život. Idi u svlačionicu i razmisli. Kad izađeš na teren podigni palčeve ako ideš, spusti ih dolje ako ne. Tako ću znati šta si odlučio. Poslije dvije sekunde na terenu, čisto da dodam malo drame, spustio sam palčeve”.

Otišao je kasnije u Totenhem. Druga sezona nije baš bila dobra. Paulinjo nije igrao, Maurisio Poketino ga jednostavno nije vidio. Tražio je dozvolu da ode – dobio ju je. Samo se čekala ponuda da zadovolji finansijske prohtjeve Pijevaca. Stigla je iz Kine.

“Svi su mislili da sam lud. Pitali me šta ću tamo. Prisjećao sam se šta mi je rekao Dani Alveš jednom kad sam preživljavao teške trenutke. Rekao je: ‘Čovječe, svi smo mi djeca, igramo se na kiši. Pa ako i krene po zlu, pa šta? Da li je smak svijeta? Ne čovječe. Samo ćemo da odemo da se igramo na nekom drugom mjestu”.

Paulinjo je razmišljao po onoj narodnoj: bolje vrabac u ruci, nego golub na grani. Šta mu vrijedi ugovor u Premijer ligi ako ne igra.

“Ljudi su mi govorili da mi je karijera gotova kad sam otišao u Gvangžou. Ali hej, pa ja sam se vozio autobosuom  u četvrtoj ligi Brazila, niko nije znao ko sam. Bio sam u grobu, čovječe. Bio sam mrtav za cio svet. I onda zove Felipe Skolari u Kinu? Da li je to baš toliko loše”.

Procijenio je da nije i nije pogrešio. A kad je Tite 2016. postao selektor Brazila?

“Bio sam izuzetno srećan zbog njega, zaslužio je. Ali da budem iskren, nisam očekivao da me zove. Onda je jednog dana poslao sina, Mateusa, da me gleda. Igrao sam dobro, osvajali smo trofeje. Mislio sam da je samo radoznao. Rekao sam ženi da se pobrine da sve bude kako treba, da se ne zaglavi u saobraćaju. Na kraju, nije bilo slobodnih taksija, pa je stigao u rikši. Ludilo. Poslije utakmice sam čekao… I čekao… Ništa nisam očekivao. Poslije nekoliko nedjelja pročitali su moje ime. Mediji su pisali: ‘Kako Tite može da pozove Paulinja? Pa on igra u Kini!’. Ali Tite je uvijek vjerovao u mene. Pružio mi šansu da pokažem svijetu da sam živ, ne mrtav. Mislim da sam mu vratio. U fudbalu, sve je djelić sekunde. Nisam možda tehnički najnadareniji igrač, ali sam uvijek imao taj djelić sekunde u kome sam ispred svih. Nekad se jednostavno desi, ni ne razmišljaš o tome. Uhvatiš trenutak. Tite se šalio na treninzima, gledao sve ove nevjerovatne igrače – Nejmara, Kutinja, Žezusa, Marsela – i onda govorio: ‘Morate uvijek da budete spremni za odbitak. Bez obzira što svi znamo da će da padne pred Paulinja’. Svi govore da me lopta prati ka magija. Uvijek odgovaram da i to mora da se zasluži”.