Glumica Ana Sofrenović vraća se na pozorišne daske Beogradskog dramskog pozorišta poslije dvadeset godina predstavom “Zojkin stan” u režiji Nataše Poplavske. U kratkom intervjuu govori o borbi sa depresijom, povratku na scenu i liku koji tumači.
“Činjenica da igram i da mogu da se vratim izrazima koje sam radila ranije ide u prilog tome da sam uspjela da se apsolutno dočekam na noge i da stanem i sve te oscilacije kroz život nekako pretvorim u nešto dobro. Ipak, uvijek sam se trudila da kroz cio taj period radim, ali mnogo tiše. Gledam da ne gubim kontakt sa scenom jer je ona za mene veliki prostor slobode u kom imam osjećaj da mogu da držim kontrolu. To mi je baš potrebno. Srećna sam što moja publika može da me vidi u ovom komadu. Znali su mnogi kroz šta sam prolazila i zato mi je drago da vide kako izgleda umjetnički rezultat”, objasnila je glumica koja je vodila borbu s depresijom i dodaje da ne bi radila taj komad da nije uspjela da iz svega što je preživjela izvuče iskustvo i prevaziđe to.
“Vratila sam se u repertoarsko pozorište, što veoma dugo nisam radila. Posljednji put sam igrala u BDP 1996. u ‘Mišolovci’. Drago mi je što je u pitanju ovakav projekat koji je sublimirao sve što sam radila tokom ovih godina. Vrlo je otvoren i hrabar, ne može se staviti u neku fioku, kao i ja sama. Tvrdoglavo guram izraz koji razbija koncepte”, kaže Ana Sofrenović.
Glumica kaže da je komad aktuelan jer se bavi time šta se dešava u tranzicionim vremenima.
“Tok istorije je takav. Mi smo svi dio nečeg većeg. Koji su ključevi za preživljavanje kad vas situacija dovede maltene do gole egzistencije? Komad govori o tim krajnjim tačkama svakog čovjeka. Šta se dešava tada s moralom? Šta je dozvoljeno i na šta je čovjek sve spreman. Čovjek je doveden do krajnjih granica”, kaže glumica.
Za ulogu koja joj je povjerena kaže da se razlikuje od nje same.
“Zojka je spremna na sve, isključivo svojom snagom pokušava da drži sve konce u rukama u jednom krajnje nemirnom vremenu. Meni lično je bilo veoma uzbudljivo i izazovno da igram ženu koja je dovedena do svojih krajnjih granica i koja na toj liniji mora da nauči da funkcioniše”, kaže ona i dodaje da je to trenutak kad pristanete na nešto samo zato što ste primorani.
“Ona u sebi ima mnogo bijesa, borbenog stava, snage i pokušava da zadrži potpunu kontrolu nad sobom u tom nekontrolisanom vremenu. Sve mi je to bilo vrlo zanimljivo i unijela sam dosta svojih emocija koje vučem iz nečega što sam prošla, nešto što mnogi prolaze u ovom vremenu u kakvom živimo, jer se pitamo gdje smo i gdje će naša djeca biti”, zaključuje glumica.
