Marija Vicković: Nisam od onih glumaca koji vuku za rukav i mole za uloge

Serija “Junaci našeg doba” imaće i svoj nastavak. Naime, Siniša Pavić upravo piše scenario za nove epizode koje će se snimati na ljeto, a prikazati krajem godine. U popularnom Pavićevom serijalu, jednu od glavnih uloga tumači Marija Vicković, koju nismo gledali na malim ekranima nekoliko godina.

Koliko se današnje žene mogu prepoznati u liku Olge koji vi tumačite?

“Mislim da ima puno takvih žena. Ljudi koji su gledali seriju, rekli su mi da je skroz realna priča i da takvi likovi postoje u našem okruženju. Šta nam je sve ovo vrijeme donijelo? Ima toliko ljudi koji su završili fakultete, a koji ne mogu da nađu posao. Oni su primorani da žive kao podstanari i da rade u kafiću kao konobari ili kao kućne pomoćnice”.

Ne postoji više srednja klasa kod nas?

“Ne postoji, te socijalne razlike su toliko vidljive i mislim da je to nešto što karakteriše jednu siromašnu zemlju”.

Rekli ste da su “Junaci našeg doba” moderna verzija “Boljeg života”?

“Jeste, jer su glavne, naizgled obične porodice čiji se životi prepliću. To su zaista obični ljudi i svako se može prepoznati u njima. Mislim da je ova serija kruna Pavićevog stvaralaštva”.

Prvi put sarađujete sa Pavićem. Koja njegova djela posebno cijenite?

“Bolji život uvijek gledam kada se reprizira i to je kultna serija. Glumački bardovi su igrali u toj seriji, ali čini mi se da je to bilo i neko srećnije vrijeme. On je i kritike društva i sistema radio na toliko šarmantan način. Ovaj današnji tekst koliko god da je šarmantan ima gorak ukus u ustima ili se meni čini jer živimo u ovom vremenu. Ima dosta situacija koje koliko su mi duhovite, toliko su mi i tužne”.

Godinama ništa niste snimali. Zbog čega?

“Bilo je par scenarija koje sam dobila, ali se nisam pronašla u njima. Jednostavno, ako ne mogu iza nečega da stanem, zašto bih to radila? Čini mi se da bi mi više te uloge odmogle u tom trenutku nego pomogle. Inače, nemamo mi priliku kao svejtski glumci da odbijamo projekte u Srbiji. Danas je hiperprodukcija pa se snima puno serija, ali do pretprošle godine nije bilo tako. Priznajem da me i nisu zvali puno za snimanje serija i filmova, a i ja sam se zaista više bavila pozorištem, koje sam u jednom trenutku stavila u prvi plan. Meni je pozorište zaista život i obožavam ga. Kada sam upoređivala uloge koje su mi nuđene u pozorištu u odnosu na film, rekla sam da je bolje da radim pozorišne role u kojima stvarno mogu da uživam i koje su moje krv i meso”.

Da li vam se nekada odbijanje uloga vratilo kao bumerang?

“Možda jeste. U jednom trenutku sam se čak zapitala šta se dešava. Počela sam sa filmom “Pogled sa Ajfelovog tornja”, a kasnije sam sarađivala sa Samardžićem, Šotrom i zaista su to bile lijepe uloge. Poslije toga je sve prestalo. Ja nisam glumica koja vuče za rukav i moli za uloge. Nisam osoba koja se nameće, a možda to i nije dobro. Međutim, ja ne znam drugačije”.

Smatrate li da svaki dobar glumac mora da ispeče zanat na daskama koje život znače?

“Apsolutno. Ja sam još na trećoj godini studija dobila stipendiju i počela da radim u Narodnom pozorištu. Iako sam i dalje njihov član, dosta radim i u JDP. Igrala sam puno predstava sa kojima sam putovala po svijetu. Nije to danas čest slučaj da glumac može da živi samo od pozorišta, bez ijednog snimajućeg dana. Toliko sam puno radila da sada apsolutno nemam nikakav strah pred kamerama. Zaista sam u pozorištu ispekla glumački zanat, a pečem ga i dalje”.

Svi maštaju o karijeri u inostranstvu. Vi ste u jednom trenutku otišli u Njujork na usavršavanje, ali ste se i vratili. Sa ove vremenske distance, kajete li se što niste ostali?

“Kajem se u onom smislu što nisam ostala malo duže da vidim da li bi mi se neko čudo desilo. Mada, kada sam se odlučila za usavršavanje u inostranstvu, tadašnjem upravniku Narodnog pozorišta Peci Ejdusu sam rekla da ću se vratiti. Željela sam da udahnem drugu energiju i meni je to bila prekretnica u životu i karijeri. Kada sam bila u Americi, vidjela sam da suštinski ne propuštam ništa i da je tamo isti život kao i kod nas. Pitanje je samo gdje ćete pronaći to parče sreće. Ja više vjerujem u to da nešto dobro možete da napravite u svojoj zemlji, a ukoliko imate sreću, to neko može da vidi sa strane”.