Oni koji bi se, iz zavisti ili tek onako, zapitali dokle će taj Siniša Pavić da piše, odgovor je – dok god bude mogao. Piše i danas, već u devetoj deceniji: već danima iz Vlasotinca diktira epizode svoje najnovije serije „Junaci našeg doba“.
O RIJALITIJU
“Kao mlad pravnik išao sam sa sudijom na neki uviđaj u Žarkovo i tu se skupilo 200 ljudi. Gledaju, dobacuju, viču, svađaju se. Nisam mogao da vjerujem šta gledam, onda mi kažu da je to obično tako. Tu sam se prvi put sreo sa rijalitijem, ali spontanim rijalitijem. Ti ljudi nisu to radili za pare, već su ispoljavali svoj smisao za druženje, zabavu i želju da zabadaju nos u tuđa posla. A onda se čudimo što to ljude zanima. Ovi televizijski rijalitiji su imitacija života, tu su skupljeni ljudi koje plaćaju da se svađaju, da budu brutalni, bezobrazni, nevaspitani, prosti i da iz sebe isijavaju sve ono što civilizovan čovjek drži pod kontrolom. Rade to za pare. A što se gledanosti tiče, tu postoji jedna velika varka. Ne može to da se uporedi u pogledu gledanosti sa nekom dobrom emisijom ili serijom, ali to se pušta preko cijelog dana. I u tome je tajna. A kad se nešto sistematski, isključivo u cilju zabave, ubacuje u javni prostor, ne može da ne ostavi posljedice. Prostakluk i vulgarnost postali su, gotovo neprimjetno, uobičajeni način komunikacije, čak i među obrazovanim ljudima. Nekad smo jedan drugog oslovljavali sa drugarice i druže, ali smo se poštovali kao gospoda. Danas vam kažu: poštovani gospodine, a onda vas nazovu bitangom i svinjom”, rekao je Pavić.
“Pitanje je šta je danas televizija? Situacija je da imamo sto kanala a da nemamo konkurenciju koja bi brusila kvalitet. Zašto? Zato što se takmiče samo u zaradi i u rejtingu a rejting se postiže na najbanalniji način. To je odgovor zašto je naša televizija pala na ovako niske grane”.
