Nije lako postići da se vaš univerzitetski umjetnički projekat iste nedjelje pojavi u medijima kao što su Tajm, Hafington Post, Independent, Miror, Telegraf i Di Velt. Potrebni su talenat, posvećenost, dobre veze i, ponekad, da skuvate i pojedete dio sopstvenog tijela, piše Vice.
To je slučaj sa 25-godišnjim Norvežaninom Aleksanderom Selvikom Vengšelom, koji je rođen sa deformisanim kukom. Aleksander je veći dio svog života proveo u bolovima, godinama se mučeći u invalidskim kolicima, provodeći sate i sate na morfijumu i podvrgavajući se nebrojenim operacijama kuka. Prije četiri godine ponuđena mu je ugradnja metalnog kuka, koju je prihvatio pod uslovom da mu ljekari dopuste da snimi operaciju kamerom i zadrži staru karličnu kost u svrhu umjetničkog projekta. Kad se vratio kući, skuvao je i pojeo dio sebe uz malo krompira i čašu vina
Tvoj rad, “Tjelesni projekat”, privukao je mnogo pažnje medija. Kad si odlučio da pretvoriš svoje tijelo u umjetničko djelo?
Te 2010. godine sam studirao animaciju. Moj mentor mi je pokazao krvava umjetnička djela Hermana Niča, i bio sam istinski zadivljen i inspirisan. Plus, krv mi je i inače fascinantna. Zatim je do mene stigla vijest da je zakazana moja posljednja operacija kuka. Obećali su mi da ću poslije te operacije živeti bez bola i podnošljivo. Moj mentor mi je rekao da je moja priča suviše jaka da ne bi bila snimljena i iskorišćena za nešto. I tako sam dobio ideju da je snimim i da zamijenjenu karličnu kost ponesem sa sobom kući.
Kako si ubijedio bolnicu da ti dozvoli da snimiš operaciju i poneseš karličnu kost kući?
Pozvao sam bolnicu i odmah su mi rekli da je snimanje zabranjeno. Nastavio sam, međutim, da ih zivkam, više puta dnevno, sve dok me nisu spojili sa mojim glavnim hirurgom. I on me je ispočetka odbio, ali nakon što sam mu ispričao svoju košmarnu životnu priču i predstavio svoj projekat, on je rekao: “Ma, naravno, što da ne.” Srećom pa ga zanima umjetnosti i dopala mu se moja ideja.
A onda je tu bilo pitanje same karlične kosti. Obično je smrskaju u prah i koriste kao medicinski materijal za oblikovanje. Apsolutno nije dolazilo u obzir ni da zadržim kost. Ali ja sam im postavio ultimatum: ili ću moći da je zadržim ili prelazim u drugu bolnicu. Svađali smo se sve dok hirurgu nije dojadila žalopojka sestara i dok nije pristao da sve bude po mom.
Ispričaj mi šta se desilo tog velikog dana.
Bilo je to 18. marta 2010. godine. Ležao sam na bolničkom krevetu i ljudi su me gurali dugim hodnicima ka životu s mojom novom karličnom kosti od titanijuma koja mi neće zadavati bol. Stiskao sam tronožac i vidio kameru između nogu. Kad smo stigli u operacionu salu, medicinsko osoblje odmah je počelo da postavlja gomilu pitanja, ali je moj hirurg samo rekao da rade sve što kažem. Na kraju se anesteziolog ponudio da drži kameru. Potom mi je ubrizgao najbolju drogu na svijetu. Bio sam na sedmom nebu i počeo da se odvaljujem od smijeha, ali onda su mi ubrizgali nešto drugo i krenuli da odstranjuju karličnu kost.
Šta se desilo kad si se probudio?
Pokušao sam da zadavim svog ljekara. Petoro članova osoblja me je savladalo i dobio sam novu dozu nečeg jakog. Sljedeći put kad sam se probudio, ugledao sam svoju tadašnju djevojku. Okrenuo sam se na krevetu i ugledao krvavu karličnu kost. Bila je spakovana u vakumiranu plastičnu kesu, a za nju je bila zalijepljena poruka mog hirurga u kojoj mi želi sve najbolje u životu.
Odnijeti kući dio sebe u plastičnoj kesi je jedno. Ali kako si na kraju pojeo sopstveno tkivo?
Ispočetka moje sopstveno meso nije bilo sastavni dio projekta. Trebalo je samo da ga ogulim i bacim. Dok sam prvi put kuvao kost, u malom čajniku, meso je otpalo s nje i prosuo sam ga u sudoperu. Potom mi je šok dopro do mozga – pomislio sam: ” Bože dragi, pa to je moje meso.”
Brzo sam zaključio da je to suviše lično da bi bilo fotografisano i uzeo komad. Zurio sam u njega neko vrijeme i potom rekao: “Ma ko ga šiša.” Stavio sam ga u usta, okusio, sažvakao, progutao i počeo nekontrolisano da plačem. Bilo je to od mješavine sreće, bijesa i muke.
Kreten!