Član

Biti član partije, bila je skoro pa, prava titula. I podrazumijevala je odgovornost, odlaske na sastanke, druženje sa ostalim partijskim drugovima, prepoznavanje i imenovanje, on je član.

Ili, što bi Radovan Treći rekao - "on mene pita, šta sam čit'o, ja bio član biblioteke godinu dana, im'o člansku kartu specijalne boje, viri dva santimetra iz sakoa...". I svi se sklanjaju, "evo ide drug član".

Mada, nešto kasnije, ništa nije bilo naročito smiješno. Članovi su dobijali poslove, bili malo pogurani sa bodovima na listama za dobijanje stana, snašli se ljudi, postali posebni. Svi ostali, bili su samo - svi ostali.

Ovaj komunistički fenomen bio je posebno izražen s kraja '60 i početkom '70 godina prošlog vijeka. Nekako, baš u vrijeme najveće popularnosti naše bivše zemlje. A i ekspanzije građevinarstva. Posebno u velikim gradovima. Novi Beograd, Novi Zagreb i tome slično. U svakom slučaju, članstvo se mnogima isplatilo.

Nego, to je danas zaboravljena priča. Članovi su već porasprodavali svoje stanove dobijene od države, uzeli po nekoliko manjih, da se nađe za nasljednike, da imaju od čega da žive. Slično je bilo i sa placevima na crnogorskom primorju koje su kupovali budzašto, a onda prije nekih pet godina prodavali za milione i sve pare ponijeli u drugu državu, gnušajući se ove, na kojoj su sasvim dobro zaradili. I niko ih nije pitao da li su nekada bili članovi.

Zato, osuđivanje ljudi koji pristaju na "članstvo" zarad ličnog prosperiteta, nije nikakvo čudo na našim prostorima. Uostalom, politika je oduvijek bila profitabilna. Pa, da li ćeš zaraditi 50 ili 100 eura, ili ćeš svojim angažmanom uzeti mnogo više, stvar je ovdašnjeg siromaštva.

Da, Crna Gora je i dalje jedna siromašna zemlja u kojoj se ljudi snalaze da prežive kako znaju i umiju. Uz jedno i jedino i neminovno pitanje.

Koliko nas ima umornih od svega toga?