Istina nikada nije zgodna za saopštavanje

Snimiti film u Crnoj Gori je danas veliki uspjeh, a da bi se moglo govoriti o nacionalnoj kinematografiji potrebno je prije svega stvoriti osnovne institucionalne preduslove, jer su crnogorski autori primorani da se nose sa brojnim problemima u realizaciji projekata, kaže u intervjuu za CdM mladi crnogorski reditelj i scenarista filma “Igla ispod praga” Ivan Marinović .

Film “Igla ispod praga” prvi je film sniman u Boki nakon više od tri decenije.

Ambiciozan i precizan, mladi crnogorski reditelj i scenarista filma Ivan Marinović je imao ideju da napravi častan film o tome gdje živi, odakle potiče i uz kakve je ljude odrastao, da se bavi stvarima koje su njemu intimno važne, da prikaže dobre i loše strane našeg mentaliteta, da istraži jedan prostor koji na filmu još uvijek nije prikazan.

Još u formi scenarija “Igla ispod praga” je imala priznanja Berlinala, Jerusalem Film Lab-a i CineLink-a…, malo nakon premijere ponio je mnoge nagrade na međunarodnim festivalima, a svjetska filmska kritika je do sada bila jednoglasna u stavu da je Marinović ispričao priču o malom čovjeku sa velikim problemima i to tako da je ovaj film u mogućnosti i da vas nasmije i da vas rastuži.

Zaključak je da je jedna priča koja je veoma autentična i lokalna postigla određenu univerzalnost.

Priča je o stanovnicima malog sela na poluostrvu koji žele da prodaju veliku zemlju i time riješe sve probleme. Jedina prepreka na njihovom putu je tvrdoglavi pop Petar koji odbija da proda svoj dio.

Glumačku ekipu u ovoj crnohumornoj komediji predvodi Nikola Ristanovski, a pored njega igraju Seka Sablić, Ljubomir Bandović, Bogdan Diklić, Leon Lučev, Dragana Dabović, Goran Slavić, Kristina Stevović, Dejan Đonović, Tihana Ćulafić, Mirko Vlahović, Stevan Radusinović.

Film je sniman u ambijentu Luštice i Boke Kotorske uz podršku Ministarstva kulture Crne Gore i Filmskog Centra Srbije. Snimanje filma pomogli su i Lustica Bay i Turistička organizacija Herceg Novog.

CdM: O čemu je zapravo “Igla ispod praga”?

Marinović: Za mene ne postoji ništa teže od artikulisanja teme filma, jer sam toliko svojih nekih trauma i misli sipao u isti, da sada ne mogu da budem objektivan. Više volim da čujem šta su ljudi uvidjeli i iščitali. Ja mogu reći da sam pokušao da napravim film o našem mentalitetu, o dobrim i lošim stranama istog. A da je u svojoj srži to priča o povratniku, koji ne želi da prihvati stvari onakvima kakve jesu zbog svojih principa i ideala i zbog svojih iluzija. Isto tako, veoma mi je važan taj prostor gdje se prepliću religije i sujevjerja, zabavljaju me sve te paganštine i običaji koji su iracionalni i autentični. U tom prostoru ima puno magije u svakom smislu riječi

CdM: Zbog čega ste odabrali da glavni lik bude sveštenik?

Marinović: On je sveštenik, najviše zbog funkcije sveštenika u zajednici koja je u kontrastu sa Petrovim karakterom. Valjda jer je u kontrastu sa mojim karakterom, pa sam mu to poklonio. Inspirisala me misao da bi neko čija je uloga da ljubi bližnjeg svoga, mogao da bude namćor, idealista, da bi mogao da ne bude previše dogmatičan. Da nosi takav sukob u sebi, da želi da svakom čovjeku koga sretne bez uvijanja kaže istinu koju osjeća. Istina nikada nije zgodna za saopštavanje, i samim tim takav lik je zgodan za komediju koja ujedno želi i da zagrebe malo dublje po ljudskoj prirodi.

CdM: Film izgleda bogato i raskošno, a svi znamo da crnogorski filmovi imaju male budžete. Kako ste postigli da “Igla ispod praga” ima takvu vrijednost produkcije?

Marinović: Bilo je potrebno mnogo rada na terenu. U čekanjima raznih aplikacija i fondova bavio sam se istraživanjem lokacija, i pronalaženjem vrijednosti scenografije i lokacija koje su ready-made. Takođe radili smo mnogo na tome da dobijemo dobar dio logistike u vidu sponzorstava, pa to malo finansijskih sredstava što imamo smo mogli da izdvojimo za glumce i ekipu. I rizikovali smo – sve smo uložili u snimanje i nadali se najboljem – da ćemo uspjeti da dobijemo sredstva za post produkciju. Tako se i desilo.

CdM: Šta je bio najveći izazov na snimanju?

Marinović: Najteže je bilo snimiti kadar u kome kovčeg klizi u beskonačnost. Znali smo da je to “money shot” a imali smo problem sa robotom koji je vozio kovčeg. Kad smo ga testirali sve je funkcionisalo, međutim ispostavilo se da u tih par sati dok se testiralo nije bilo struje na Luštici. Kad smo snimali struje je ipak bilo, pa je obližnji dalekovod slao pogrešan signal robotu na polovini nizbrdice, što je čitavu stvar učinilo ekstremno komplikovanim. Na kraju se iz toga izrodila improvizacija sa glumcima, gdje sam odlučio da pošaljem Gorana Slavića da istrči kompletnu nizbrdicu što je zapravo taj kadar dovelo do svog punog oblika. Na sve to, desila se i ta magija da stari statista Jože iz orkestra ne “abada” mnogo film, već je vidio da je pet sati i odlučio je da baci pogled ka nizbrdici, shvati da je sve otišlo dođavola, i potom izađe iz kadra da popije ljekove. To je unijelo jednu crtu životnosti u taj prvi plan kadra, i tad sam znao da zaista imamo sve i više od onoga što sam ja prvobitno zamislio.

CdM: U ansamblu imate najveća glumačka imena iz čitavog regiona. Sa kim je bilo najteže, a sa kim najlakše raditi?

Marinović: Pa to varira od dana do dana, od scene do scene. Svako je u čitavom ansamblu imao ozbiljne zadatke. Ne bih pogriješio ako bih rekao da mi je i najlakše i najteže bilo raditi sa Nikolom Ristanovskim, jer su njegovi zadaci bili ogromni i najteži. I veoma sam ponosan na učinjeno, pogotovo sa njegove strane jer mislim da je otac Petar kompleksan i autentičan filmski junak. A Nikola je na sve to morao svo vrijeme da glumi zaista na za njega stranom jeziku. Ali svako iz ansambla zaista zaslužuje pohvale, i to i dobijaju od svih ljudi iz filma od kojih svako ima svoje favorite.

CdM: Po kastingu bi se reklo da ste favorizovali glumce iz Boke Kotorske?

Marinović: To nije u potpunosti tačno, jer su na kastingu uloge dobili i Kristina Stevović, Mirko Vlahović, Stevan Radusinović, Momo i Marta Pićurić… Oni nisu bili unaprijed predviđeni za “Iglu ispod praga” već sam kroz rad na kastingu uvidio i njihov talenat i profesionalizam. Bili su izvrsni. Već danima slušam od kolega u Beogradu koliko su oduševljeni Kristinom Stevović zbog njenog monologa u sceni u mlinu.

Dejan Đonović, Goran Slavić, Dragana Dabović i Tihana Ćulafić su svi iz Boke Kotorske i samim tim su imali prednost zbog apsolutnog poznavanja dijalekta i mentaliteta likova koje su igrali. I logično je da se ta prednost iskoristi, a svi oni su morali da budu na kastingu, nikome nije bila obećana uloga. Ako nekada budem u priči imao lika iz Cetinja sasvim je prirodno da neki glumac sa Cetinja bude u prednosti u odnosu na bokelje”.

CdM: Muziku je komponovao čuveni makedonski muzičar i kompozitor Toni Kitanovski, međutim na kraju filma se čuje i klapska muzika, zbog čega ste odlučili da razbijete koncept?

Marinović: Na kraju filma se čuje numera “Bokelja” – Majko moja, dobro moje. (Majko, igla i bičvica), čuvene klape iz Zelenike gdje sam odrastao. Mimo lokal patriotizma, ja zaista mislim da su “Bokelji” fantastična klapa, jer su imali Dragana Rakića tenora čija mi se boja uvijek dopadala više od svih drugih klapa koje sam ikada čuo. Takođe imali su i Milivoja Peruškovića koji je imao taj fascinantan bas u grlu. I naravno profesora Lazara Seferovića kao jednog od glavnih kompozitora. Zbog tih boja i zbog teksta ta mi je pjesma bila posebno dirljiva, zbog čitavog konteksta koji nosi – sin majci prepričava ljepotu djevojke. To su mi bili važni motivi koje sam htio da probudim u glavnom liku filma, a i želio sam za kraj muziku koja nije duhovna u svojoj formi, ali koja nosi veliku duhovnost u sebi. Dabome, nisam sumnjao da bi Toni napravio sjajan posao da sam mu tražio da i za taj dio filma nešto smisli, međutim, htio sam da napravim i omaž Bokeljima”.