Postoje samo spremni ili nespremni glumci

Ti­vat­ska po­zo­ri­šna pu­bli­ka ima­la je pri­li­ku da mi­nu­log vi­ken­da u Te­o­do sa­li ho­te­la „Re­gent Por­to Mon­te­ne­gro” premi­jer­no u Cr­noj Go­ri po­gle­da po­zo­ri­šnu pred­sta­vu „Ho­tel 88”. U ovoj ro­man­tič­noj pri­či „Pri­vat­ni ži­vot” No­e­la Kau­ar­da, adap­ta­ci­ji i re­ži­ji Sta­še Ko­pri­vi­ce, spo­jen je sa­vre­me­ni am­bi­jen­tal­ni te­a­tar i tra­di­ci­o­nal­na ko­me­di­ja si­tu­a­ije.

Vik­tor i Ana do­la­ze u luk­su­zni ho­tel na mo­ru ka­ko bi tu pro­ve­li sa­vr­šen me­de­ni mje­sec. San­dra i Mar­ko do­la­ze u taj isti ho­tel, sa pot­pu­no istim ci­ljem. Sve bi to bi­lo u pot­pu­no­sti sim­pa­tič­no i ro­man­tič­no da Vik­to­ro­va Ana i San­drin Mar­ko ni­su pret­hod­no bi­li u vr­lo bur­nom bra­ku. To­kom jed­ne je­di­ne no­ći u „Ho­te­lu 88”, ži­vo­ti ovo če­tvo­ro lju­di doživjeće stra­sne, ali i ur­ne­be­sne pro­mje­ne.

U pred­sta­vi igra­ju Ta­ma­ra Kr­cu­no­vić – Ana, An­dri­ja Ku­zma­no­vić – Mar­ko, An­đe­la Jo­va­no­vić – San­dra i Vla­di­mir Alek­sić – Vik­tor.

“Ovo nam je pr­vo go­sto­va­nje i mi smo na­vi­kli na in­ti­man od­nos sa pu­bli­kom, da smo tu, bli­zu. Ja vo­lim ova­kvu intim­nu at­mos­fe­ru i vo­lim da je pu­bli­ka tu, da vi­di sve i ka­ko mi ka­že­mo, krv i me­so, tu je sve. Do­šao si da vi­diš baš iz pr­vog li­ca, na po­la me­tra od sve­ga”, ka­že glu­mac An­dri­ja Ku­zma­no­vić na­kon iz­vo­đe­nja pred­sta­ve.

Pre­ma nje­go­vim ri­je­či­ma, ovo je jed­na od naj­ak­tu­el­ni­jih pred­sta­va u Be­o­gra­du, ko­ja se igra non stop i za ko­ju se tra­ži kar­ta vi­še. Za nje­ga je od­nos sa pu­bli­kom bio do­bar i bez ob­zi­ra što je to bi­lo pr­vo go­sto­va­nje van Be­o­gra­da pu­bli­ka je ka­ko is­ti­če sjaj­no re­a­go­va­la.

“Po­no­san sam i na ko­le­ge i na ci­je­lu or­ga­ni­za­ci­ju ov­dje. O se­bi ne mo­gu da pri­čam jer ni­sam objek­ti­van, ali sam se jako li­je­po osje­ćao. Lju­di ko­ji se ba­ve ovim po­slom mo­ra­ju da bu­du do­bri, vla­da­ju sce­nom ali i pred ka­me­ra­ma. Te dvi­je stva­ri ne mo­gu da odvo­jim. Ne po­sto­je film­ski ili po­zo­ri­šni glum­ci. Jed­no­stav­no, po­sto­je sprem­ni ili ma­nje sprem­ni glum­ci. Ako se do­volj­no tru­diš i imaš sen­zi­bi­li­te­ta za ovaj po­sao obje stva­ri ćeš da ura­diš na ne­kom zavidnom ni­vou”, re­kao je Ku­zma­no­vić.

On se osvr­nuo na rad sa Dra­ga­nom Bje­lo­gr­li­ćem re­kav­ši da je ve­li­ka pri­vi­le­gi­ja ra­di­ti sa ta­kvim čo­vje­kom od ko­ga se mno­go mo­že na­u­či­ti. Nji­ho­va sa­rad­nja tra­je od 2009. go­di­ne i sni­ma­nja „Mon­te­vi­dea”:

“Ve­li­ka je pri­vi­le­gi­ja ima­ti ta­kvog čo­vje­ka da vas vo­di kroz ne­ke pro­jek­te. I evo u „Sjen­ka­ma na Bal­ka­nu” igram uz nje­ga. Čuo sam da je se­ri­ja i u Cr­noj Go­ri isto to­li­ko po­pu­lar­na kao i u Be­o­gra­du, Sr­bi­ji uop­šte. Ne­dav­no smo bi­li u Lju­blja­ni i li­je­po su nas pri­mi­li. Dra­go mi je kad vi­dim da ta biv­ša Ju­go­sla­vi­ja ima slu­ha za ne­ke do­bre stva­ri”, do­da­je mla­di be­o­grad­ski glu­mac.

Za ekra­ni­za­ci­ju Nu­ši­ća, sa­vre­me­nu ver­zi­ju „Sum­nji­va li­ca”, Ku­zma­no­vić ka­že da ju je ra­dio sa istim ža­rom i optimizmom kao i sve osta­le i na­ja­vio po­če­tak sni­ma­nja dru­gog di­je­la se­ri­je „Sjen­ke nad Bal­ka­nom”.