Kada padnete jako, sve postaje jasno. Neki ljudi će dotrčati do vas i početi da pomažu. Pitati, pomagati da ustanete, uzdisati, tješiti i saosjećati.
A drugi će proći pored. Iako ste se znali; iako ste se čak i družili … bili prijatelji i razgovarali. Ali oni će proći pored. To nije ništa. To se dešava. One koji su vas podizali i tresli, potom poljubite i zahvalite im se.
One koji su prošli mimo vas, prevedite sa liste prijatelja na listu poznanika. Niko nije dužan da vas podigne. Poznanici nijesu obavezni. Zato neka budu samo poznanici. Bez uvrede, kako se kaže. I bez nepotrebnih iluzija.
Ima i onih koji će pokušati da vas udare dok ležite. Tako da ne treba predugo ležati. To su oni koji vam ne žele dobro. Nedobronamjerni poznanici.
A tu je i još originalna kategorija ljudi: oni će prići i okriviti vas za pad. Mislili ste pogrešno, nijeste dobro išli, nemarni ste! Oni mogu da počnu da vam komanduju: “Saberi se! Ne cmizdri! Ustani i idi!” Oni takođe udaraju onog ko je pao, ali iskreno smatraju da su njihovi udarci magični. Tako i govore, udarajući: “to je čarobni udarac!”. Iako boli od tih udaraca – puno!
To je sve – običan život. Najtužnije vam je što su vas odbacili ravnodušni ili su vas šutnuli nedobronamjerni. Nije zbog toga što ste bolno pali. Već to što su oni koje ste smatrali bliskim, prijateljima, voljenim, pokazali se samo kao poznanici.
Strani ljudi koje poznajete po imenu. Njihova lica prepoznajete. Poput lica članova Politbiroa na portretima iz mog djetinjstva. Evo Brežnjev, evo Kosigin … Ali nema ni pomoći ni učešća od ovih bivših bliskih ljudi više nego od Kosigina. A štete i boli je mnogo.
Pa, to je sve. Zato je sada sve postalo jasno, zar ne? Padati je bolno, ali to mnogo pojašnjava. Ružičaste naočare se lome pri padu. I nije mudro trčati, hramati, za novim naočarima. Bolje je potražiti nove prijatelje među onima koji su vam pomogli da ustanete …
