Donald Tramp je vjerovatno najmoćniji populista na svijetu i privlači najviše medijske pažnje. To, međutim, ne znači da je on uveo ideju populizma u današnju globalnu politiku. Mnogo prije nego što je Tramp neočekivano ostavio posao s nekretninama i postao predsjednik Sjedinjenih Američkih Država, evropski populisti zauzeli su svoja politička mjesta širom kontinenta.
Slobodarska stranka Austrije (FPÖ) stekla je popularnost u toj zemlji devedesetih godina prošlog vijeka i faktički promijenila ustaljeni stranački sistem u toj zemlji. Gotovo istovremeno je i populizam u Italiji dobio svoje ishodište: izborom bivšeg medijskog mogula Silvija Berluskonija za premijera te zemlje pre 25 godina, prvi moderni populistički vođa preuzeo je političku funkciju u Evropi.
Berluskoni kao predznak
„Berluskoni je bio neka vrsta upozorenja“, kaže Ana Gržimala-Buse, profesorka međunarodnih studija s težištem na populizmu sa Univerziteta Stanford. „On je pokazao da je moguće da jedan populista sa haotičnim vođstvom bez koherentnog programa vlada zemljom.“
Jedan od populističkih vođa u Evropi koji je prethodio vremenu Trampa je i Viktor Orban u Mađarskoj. On je inače bio gost u Bijeloj kući početkom ove nedjelje. Orban je prvi put preuzeo kabinet predsjednika vlade 1998. godine. Ubrzo nakon toga, počeo je da napada liberalne demokratske institucije u zemlji. Čak je i pooštrio taj svoj politički program otkako je ponovo izabran za premijera 2010.
Ta hronologija pokazuje da evropski populisti postoje potpuno nezavisno od Trampa i nije im potrebna njegova podrška, smatra Gržimala-Buse: „Oni su sami uspjeli da steknu popularnost u svojim zemljama.“
Evropski populizam uglavnom je nastao na domaćem terenu. Često se hrani zloupotrebama u sopstvenoj zemlji i zato se teško prenosi u druge zemlje. Stiv Benon to je naučio na sopstvenoj koži kada je pokušao da formira evropsku grupaciju desničarskih populista prije evropskih izbora koji se održavaju krajem maja.
„Evropskim populistima ne treba Benon“
Njegov plan nije uspio. Međutim, to ne iznenađuje, kaže Mabel Berezin, sociološkinja sa Univerziteta Kornel koja je trenutno angažovana u Institutu za napredne studije u Prinstonu. „Njima ne treba Benon“, kaže ona kada govori o evropskim populistima. „Oni se sasvim dobro snalaze i bez njega“.
Zato je pogrešno pretpostaviti da bi poraz Trampa na izborima 2020. godine automatski značio i pad populizma u Evropi, kaže Gržimala-Buse.
Međutim, postoji nekoliko konkretnih veza između Trampa i evropskih populista, objašnjava Gržimala-Buse. Ni jedna strana nije očigledna, pa i kada se bave nejasnim i širokim političkim pitanjima.
„Mislim da dijele istu ideologiju, skeptični su prema međunarodnim savezima i liberalnoj demokratiji, te tvrde da govore u ime naroda.“
Rusija kao element koji spaja
Najkonkretnija veza između Trampa i evropskih populista – izuzimajući to što imaju istu ideologiju – leži u njihovom međusobnom afinitetu prema Rusiji. „U Rusiji postoje čvorišta. Rusija aktivno finansira populističke pokrete u Evropi. Milerov izvještaj takođe sugeriše da ta zemlja održava veze s predsjednikom Trampom“, objašnjava Gržimala-Buse.
„To definitivno daje legitimitet Orbanu i njemu sličnima“, dodaje Gržimala-Buse. „Tramp im takođe pruža i odličan međunarodni legitimitet. Činjenica da ga najveći populista prihvata, Orbana čini još moćnijim i legitimiše ga, ne samo u Mađarskoj, već i širom Evrope.“
