Kako je propala ideja eura?

Njemačku optužuju zbog prevelikog uvoza. Međutim, ako bi Evropska centralna banka zaista prilagodila vrijednost eura toj zemlji, ne bi propala samo Grčka…

Uostalom, projekat zajedničke valute jednom već nije uspio.

“Ekonomska i monetarna unija će omogućiti stvaranje područja na kome će roba i usluge, ljudi i kapital slobodno da cirkulišu. Takva unija stvoriće trajno poboljšanje blagostanja u Zajednici i pomoći njenom doprinosu u ekonomskoj i monetarnoj ravnoteži u svijetu.“

Ako mislite da ovde citiramo Sporazum iz Mastrihta kojim je 1992. zapravo postavljen temelj euru – tek donekle ste u pravu. Zaista, tamo jeste prepisano mnogo toga iz takozvanog Vernerovog izvještaja o tome kako i zašto da se nacije Evrope odreknu svojih nacionalnih valuta i da na kraju – prihvate zajedničku.

Taj ambiciozni projekat nije nastao tek devedesetih, nego još daleke 1969. godine. Tadašnja Evropska zajednica je na konferenciji u Hagu povjerila zadatak premijeru i ministru finansija Luksemburga Pjeru Verneru da napravi plan koji bi i fiskalno stvorio zajedništvo Evrope. Ali taj plan je propao – i to relativno brzo.

U suštini prilično solidan plan…

To svakako nije bila krivica Pjera Vernera, jer on se veoma ozbiljno prihvatio tog zadatka: u oktobru 1970. objavio je taj svoj izvještaj koji je u svojim zaključcima dalekovido uočio probleme s kojima se sada suočava i euro. Iako u stvari njegov zadatak nije bio da Evropi pokloni zajedničku valutu, to se ipak smatralo “konačnim ciljem“ kojim bi nacionalne države “nepovratno“ odustale od svojih nacionalnih valuta i prihvatile zajedničku.

Izvori koji spominju taj Vernerovov izvještaj često kao kuriozitet navode to da u njemu nije bilo predviđeno stvaranje Evropske centralne banke i smatraju da je to razlog zbog kojeg plan nije uspio “iz prvog pokušaja“. To nije tačno, u Vernerovom planu na više mjesta se spominje potreba postojanja “centralne institucije“, a svakako se upozorava i na “tijesnu saradnju“ centralnih banaka, tada još Evropske ekonomske zajednice (EEZ).

Detaljno se razmišlja o prvoj fazi, gdje bi mjenjački kursevi valuta EEZ bili najprije labavo, a onda sve čvršće međusobno povezani, da bi u konačnici i u zajedničkoj valuti bilo već jasno koliko je vrijedna marka, franak, lira ili gulden. To nije išlo samo do toga da je u tom izvještaj priložena i živa korespondencija s tadašnjim direktorima (guvernerima) nacionalnih banaka, nego se išlo sve do pitanja kupovne moći i jedinstvenih cijena određenih proizvoda. Tako se, recimo, raspravlja i o cijeni brokolija (str. 50), da li Holandiji dozvoliti uvoz 4000 tona šećera iz Surinama, da li izjednačiti plate evropskim rudarima i šta uraditi u cilju dobrog uroda jabuka.

Ko da odlučuje o budžetu?

Ali već kod tog prijedloga došlo je do razmimoilaženja u mišljenjima unutar Evropske zajednice. U njemu se nalazi i vizija ujedinjene Evrope u kojoj će vremenom nacionalni parlamenti odlučivati sve manje, a Evropski parlament sve više. Već u tom dokumentu iz 1970. upozoreno je da će onda Evropski parlament na kraju da odlučuje i o budžetu – i to ne samo budžetu Unije, već i o budžetu svih članica, o poreskim stopama i zapravo o svim važnim smjernicama ekonomske politike. Ta odluka nije trebalo da bude stvar nacionalnih država, već čitave Zajednice – i da bude temelj stvarnoj ravnopravnosti i jednakim poslovnim prilikama bilo gdje na njenom području.

To je nekim članicama bilo previše: nastao je spor takozvanih “ekonomskih unionista“, među kojima su bile Njemačka ili Holandija i “fiskalnih unionista“, predvođeni Francuskom i Italijom. Ove druge su smatrale da će “biti dovoljno“ ako se stvori nešto kao zajednička novčana jedinica na osnovu fiksnog kursa, ali da o nacionalnoj privredi uvjek treba odlučivati “između svoja četiri zida“.

Brzi kraj…

Neumorni teoretičari zavjera tvrde da je Vernerov plan propao i zbog protivljenja Sjedinjenih Američkih Država, jer je to zapravo bio projekat kojim bi Evropa stvorila zajedničku valutu i koja bi onda mogla da se mjeri sa dolarom. Vašington možda nije bio oduševljen idejom, ali razlog propasti bio je mnogo jednostavniji: naftna kriza početkom sedamdesetih.

U to vrijeme svaka pojedina članica Evropske zajednice našla se pred problemom kako izaći na kraj s odjednom mnogo skupljom naftom. U nekim od zemalja EEZ su, više nego u drugim, odmah znali kako da riješe taj problem: štampanjem novca. Iako se do tada razmišljalo recimo o cijenama brokolija, od 1970. do 1980. su cijene u Njemačkoj porasle za 55 odsto – ali problem je što su u Belgiji porasle za 89 procenata, u Francuskoj za 124 odsto i Danskoj za 131 procenat. A u Italiji – možda se neko još sjeća onih svežnjeva lira – za 231 odsto.

Pouka za euro?

Vernerov plan ipak nije sasvim propao: njega je 1979. naslijedio projekat ECU – European Currency Unit, svojevrsna “zajednička korpa“ evropskih valuta, još uvjek bar donekle varijabilnih vrijednosti, iz koje je onda vremenom zaista i nastala zajednička valuta euro. Evropski parlament danas zaista odlučuje o budžetima zemalja-članica, ali to ni izdaleka nije ono o čemu je pisao Pjer Verner 1970. Sve se svodi samo na pitanje da li budžet “probija“ zadate okvire stabilnosti eura, ali na evropskom nivou se ne odlučuje zašto bi to neka zemlja činila i šta bi inače mogla da uradi – osim neumornih upozorenja o štednji.

Još prilikom rasprava o tome da li bi Grčka trebalo da ostane u zoni eura, čuo se argument da ona sada uopšte ne može sebi da priušti drahmu, jer bi onda morala i kredite da vraća po mnogo nepovoljnijem kursu, jer bi drahma, naravno, devalvirala. U tom evropskom zanosu, zaboravlja se da Grčka sada mora još više da se zadužuje u eurima i onda i da troši te eure da bi izašla na kraj. Tu joj pomaže i Evropska centralna banka svojom politikom “besplatnog novca“ i otkupom državnih obveznica.

Novac ne sluša političare (nego obratno)

Njemački ministar finansija Volfgang Pojble zato jeste u pravu kad kaže da “Berlin ne može ništa da uradi“ zbog “jeftinog“ eura i samim tim rekordnog izvoznog suficita njemačke privrede za šta je optužuju ne samo Donald Tramp, već i unutar Evropske unije. Ali problem je to što šefica Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) Kristin Lagard kaže da bi “mogla da razumije“ njemački spoljnotrgovinski suficit od 4 odsto, “ali ne i od 8 odsto“ ili da bi onda u Njemačkoj trebalo i plate da budu više, kako bi njena roba bila skuplja – da su sve to političke, a ne ekonomske odluke. Njemački suficit rezultat je istovremeno i cijene eura, i troškova rada, i produktivnosti pogona u toj zemlji – i ništa od toga se neće promijeniti nekakvim političkim odlukama.

I bivši direktor njemačkog IFO-instituta Hans Verner Zin (Zin: “EU je blagoslov, ali su joj hitno potrebne promjene“) tvrdi da je euro za oko 20 odsto potcijenjen prema trećim valutama, a u samoj zoni eura je onda Njemačka potcijenjena za još 17 odsto. Šta učiniti u svojevrsnom korsetu koji je stvorio euro – to je teško reći, jer je Njemačkoj taj isti korset suviše labav i preširok, dok se Grčka, i ne samo ona, u njemu već guši. Bez eura bi samo tržište riješilo problem: zbog potražnje njenih proizvoda, marka bi postala skuplja i potražnja bi se smanjila – a za Grčku ili za Italiju dogodilo bi se obrnuto.

Oprezni čak i vizionari…

Tek sad kad već odavno imamo – neki više, neki manje eura u džepovima – i predsjednik Evropske komisije Žn-Klod Junker priznao je da ni, on ni njegova kneževina – dok je on bio premijer Luksemburga – nisu baš bili sasvim sigurni u uspjeh projekta euro. U intervjuu za list “Fajnenšel tajms“ on je rekao da se još 2000. tamo odlučivalo o redovnoj zameni novčanica njihove nacionalne valute luksemburškog franka. Tada je, iako je već počelo štampanje i novčanica eura, odlučeno da se ipak štampaju i novi franci, koji su zatim stajali u sefu sve dok 1.1.2002. nije stigao euro.

Junker tvrdi da je tada uništena kompletna količina novih luksemburških franaka – osim dvije. Jednu je dao monarhu, Velikom vojvodi Luksemburga, a drugu još uvjek čuva lično Junker.