Iako gotovo da nema političara u Srbiji koji nije bar jednom, obično u predizbornoj kampanji, istakao značaj malih preduzeća za razvoj privrede, utisak je da su ovi privredni subjekti i dalje u sjenci stranih investitora i krupnih domaćih kompanija.
O njima se rijetko piše, državni zvaničnici rijetko dolaze da sijeku vrpce povodom otvaranja nekog novog pogona, njihove dugove ne pokrivaju poreski obveznici, a ni banke se ne otimaju o njih.
Ipak, njihov broj raste iz godine u godinu, baš kao i njihov profit i broj ljudi koje zapošljavaju.
U Srbiji ih trenutno ima više od deset hiljada i prošle godine su ostvarila zaradu od 162 milijarde dinara (1,37 milijardi eura), što je, pokazuju rezultati Agencije za privredne registre (APR) Srbije, bolji rezultat od srednjih preduzeća, a zabilježen je i blagi rast u odnosu na 2017. godinu
Analiza APR-a svrstava ih u najstabilniji dio privrede, ali daleko od toga da nemaju problema.
Gordana Đurđević, vlasnica malog preduzeća “Slovo” i članica Udruženja poslovnih žena Srbije kao najveće navodi problem investicija, vezanih za modernizaciju tehnoloških procesa i njihovo finansiranje iz sopstvenih izvora, kao i nedostatak radne snage.
Visoki porezi, niske plate
Ako poslodavci u jednoj zemlji imaju problem da nađu radnu snagu, najvjerovatnije je u pitanju jedan od dva razloga – zaposlenost je toliko visoka, da je potrebno uvoziti radnu snagu, jer nezaposlenih gotovo da i nema ili su plate i uslovi rada takvi da radna snaga odlazi u inostranstvo u potrazi za boljom ponudom.
“Porezi i doprinosi na zarade su visoko opterećenje na dohotke i iznose skoro 64 procenta. Njihovo snižavanje bi nama, kao poslodavcima, omogućilo povećanje zarada zaposlenima i povećanje stope zaposlenosti. Visina plate ima direktan uticaj na donošenje odluke o migraciji”, kaže Đurđević za Aldžaziru.
Njeno preduzeće koje se bavi kreativnim dizajnom, izradom pečata, tabli sa nazivima ulica i drugih elemenata za obilježavanje ima 22 zaposlena, uglavnom srednjoškolskog obrazovanja. Do sada, kaže, nije imala slučaj da joj radnici odlaze u inostranstvo, ali zna za više slučajeva u drugim firmama gdje su zaposleni karijeru nastavili s druge strane granice.
“Mi smo radnike uglavnom tražili preko Nacionalne službe za zapošljavanje, ali su nam za zanimanja metalostrugar, metaloglodač, cnc graver rekli da nije lako naći radnike. Ali, ipak smo ih pronašli. Obraćali smo se i Grafičkoj školi u Beogradu i tako zaposlili jednu devojku, na digitalnoj i sito štampi”, objašnjava Đurđević.
Ipak, ovaj problem još nije izražen toliko kao prvopomenuti – pristup finansijama neophodnim za investicije, prije svega u opremu za proizvodnju.
U APR-u za Aldžaziru kažu da njihova analiza pokazuje da se većina malih preduzeća finansira iz sopstvenih sredstava, neke procjene kažu i više od 80 posto. To, opet, ukazuje na to da mala preduzeća teško dolaze do državnih podsticaja ili povoljnih kredita.
Državni poticaji teško dostupni i nedovoljni
Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Slobodan Aćimović slaže se da su mala preduzeća u nepovoljnijem položaju od velikih, kada je riječ o obezbjeđivanju novca za investicije, dijelom i zbog rigidnog pristupa banaka ovom dijelu privrede. Ipak, napominje, da mala preduzeća mogu da pozajme novac i od države preko Fonda za razvoj ili nekih državnih agencija.
“Međutim, čini mi se da slabo koriste te mogućnosti. Dijelom zato što su slabo informisani, a dijelom zato što njihovi zaposleni nemaju vremena da se bave tim administrativnim poslovima, odnosno popunjavanjem formulara, neophodnih za apliciranje za kredite iz tih izvora”, objašnjava Aćimović.
Ipak, sredstva koja sada dodjeljuju Fond za razvoj Srbije ili Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza, nisu dovoljna za sve, a ni dostupna svima, naročito ne početnicima u biznisu, stav je i Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj Srbije (NALED).
U analizi ove organizacije navodi se kao jedan od problema i to što Srbija ne dozvoljava osnivanje i rad mikrofinansijskih institucija koje bi finansirale start ap biznise iz svih industrija, pogotovu u oblasti proizvodnje koja nedostaje ovoj zemlji.
Gordana Đurđević kaže da je nedostatak sredstava za investiranje jedan od glavnih uzroka što su mala i srednja preduzeća iz Srbije i dalje značajno tehnološki zaostala u odnosu na preduzeća razvijenih zemalja EU.
Ona podržava zahtjev Udruženja poslovnih žena Srbije da se preduzećima vrati pravo na poreski kredit na porez na dobit firme, na osnovu ulaganja u osnovna sredstva i nekretnine, za potrebe sopstvenog razvoja, što u prevodu znači da se preduzećima umanjuje porez na dobit u odnosu na to koji dio dobiti ulažu u dalji razvoj firme.
Parafiskalni nameti i nesigurnost naplate
“To bi dovelo do značajnog porasta stope investicija malih i srednjih preduzeća. Proizvodna preduzeća, bez savremene proizvodne opreme, ne mogu mnogo učiniti na internacionalizaciji svoga poslovanja”, kaže Đurđević.
NALED kao jedan od problema za početnike i male biznise navodi i veliki broj parafiskalnih nameta (oko 250), kako na nivou države, tako i na lokalnom nivou što predstavlja teret za preduzeća, pogotovo u prvoj godini poslovanja, kako finansijski, tako i kroz veliki utrošak vremena koji je neophodan za rješavanje velikog broja zamršenih i komplikovanih administrativnih procedura.
U ovoj organizaciji ukazuju i na otežanu naplatu potraživanja (60 – 150 dana) i nesigurnost naplate potraživanja zbog sporih postupaka naplate sudskim putem, što mala preduzeća više pogađa od velikih kompanija.
Profesor Slobodan Aćimović upozorava i na pravnu nesigurnost, koja je, kaže, oličena, prije svega, u primjeni zakona.
“Uvijek može da se desi neka nenadana naplata potraživanja ili s druge strane, nemogućnost da se naplate potraživanja, što malim preduzećima može ozbiljno da poremeti stabilnost poslovanja”, objašnjava Aćimović.
Njegova preporuka vlasnicima malih preduzeća je da nastoje da uđu u sistem snabdijevanja velikih kompanija.
“Bez obzira da li imaju usku paletu proizvoda, čak i ako imaju jedan ili dva artikla, ali da na taj način obezbijede tražnju i obezbijede se od rizika nepouzdanosti prodaje”.
On, međutim, navodi i još jedan problem malih preduzeća, čiji uzrok se ne krije u pravnom sistemu države ili politici subvencija.
Problem i u vlasnicima firmi
“Mala preduzeća imaju određenu stopu rasta, koja je zasluga prije svega njihovih vlasnika. Međutim, kada treba da pređu na sljedeći nivo rasta, vlasnici često ne prepoznaju da im za taj nivo treba profesionalan menadžment, da treba više da ulažu u ljude. I često prave grešku misleći da se preduzeće može voditi na isti način kad ima 10 i kad pređe 100 zaposlenih”, objašnjava Aćimović.
S druge strane, u svojoj analizi, NALED ukazuje i na izražen nedostatak stručnih i poslovnih obuka u Srbiji.
“Neophodno je naučiti preduzetnike da proizvode svoje proizvode i pružaju svoje usluge na najefikasniji način i po svjetskim standardima, ali još bitnije pripremiti ih kako da svoje proizvode i usluge prodaju, osvajaju nova tržišta i izvoze na strana tržišta. Zato treba da stiču znanja iz oblasti marketinga, prodaje, elektronskog poslovanja, digitalnog marketinga, savremene komunikacije”, preporučuju u ovoj organizaciji.
Profesor Aćimović ukazuje da su domaća mala preduzeća u nepovoljnijem su položaju u odnosu na strane kompanije.
“Stranci mogu da se obrate svojim ambasadama, koje onda mogu da izlože problem zvaničnicima države domaćina, ali mala preduzeća su manje vidljiva”, objašnjava.
“Ona, naravno, mogu da povećaju svoju vidljivost udruživanjem srodnih kompanija i da onda zajednički nastupaju. Važno je i da imaju neku vrstu svojih šefova diplomatije. Ljudi koji će odlaziti na različite skupove, stvarati i održavati kontakte u privrednim komorama, državnim institucijama i da i na taj način pokušaju da utiču na neke stvari, kao što recimo, strane firme u Srbiji utiču preko savjeta stranih investitora”, dodaje Aćimović i navodi da ipak ne treba potcijenjivati mogućnosti državne pomoći domaćim firmama.
“Ta pomoć ne mora uvijek biti materijalna. Recimo, država može da pomogne pri organizaciji nekog sajma, pri spajanju sa velikim investitorima, koji možda nikad ne bi ni pristali da razgovaraju sa predstavnikom neke male firme, ali ako bi se napravio sajam dobavljača za nekog velikog investitora onda rastu i šanse za kontakt”, navodi Aćimović.
