Noj

Stav: Petar Špadijer, profesor biologije

Zoologija noja ( Struthio camelus) opisuje kao krupnu pticu iz reda trkačica koja naseljava afrčki kontinent. Prepoznatljiv je po krupnom tijelu, dugačkom vratu a kad je ugrožen može biti vrlo prgav i opasan. Dok priprema gnijezdo kopa rupe u zemlji u koje će biti položena jaja. Otud još jedna asocijacija na noja – zavlačenje glave u pijesak.

“Noj“, u prenosenom značenju, je osoba koja kroz životna iskušenja i nedaće prolazi izbjegavajući ih, ignorišući ih, „gurajući glavu u pijesak“ dok nedaće minu. Uz „hijene“ (o kojima ćemo pisati nekom drugom prilikom), „nojevi“ su najzastupljenija fauna u državnim preduzećima, institucijama i ustanovama.

„Nojevi“ funkcionišu po sistemu „spojenih nojeva“. U prirodi, ako mali noj napravi neku glupost, jato će ga svojom hijerarhijom odmah dovesti u red. Međutim, ako „mali noj“, najniži u hijerarhiji „jata“,  od milja zvano „nojko“, napravi neki profesionalni, zakonski ili moralni problem, na scenu stupa „zakon spojenih nojeva“.

„Nojku“ prvi nadređeni „noj“ automatski zavlači glavu u pijesak. Pa, nije on valjda tu da sanira gluposti povjerenih mu „malih nojeva“. Neće se valjda zamarati objašnjavajući im obaveze i pravila, a još manje izvještavajući njemu nadređene „velike nojeve“. Glava u pijesak i mirna firma. Glavu vaditi samo kad treba nešto da se popije, što je po pustinjskoj žezi neizbježno.

Očekivano je da „jato“ ima svoje „nojeve kontrolore“, zadužene za kontrolisanje i privođenje „poznaniju prava“ malog izgrednika. I ima. Samo, njihovo funkcionisanje kontrolišu dva refleksa. Prvi je urođeni i nekako ide sa funkcijim.

Kontroloru prvi impuls kaže da strogo i pravično kontroliše i usmjerava ponašanje malca. No, u biologiji je rijetko zastupljeno, a u državnim „jatima“ čest je slučaj da drugi, stečeni refleks preuzima prevagu. Naime, kontolori brzo reaguju na oštar zvuk visokopozicioniranih „nojeva“ i na njihovo oglašavanje automatski gase urođeni refleks kontrolisanja.

Ipak, laika najviše zbunjuje pozicija „alfa-noja“, prvog noja „jata“. Dok bismo očekivali da će on svojim autoritetom, snagom i odlučnošću u red dovesti „nojeve“ koji su hijerarhijski niži od njega, mi, malo dubljom analizom, bolno shvatamo da je najnemoćniji, najzavisniji, najjadniji u čitavoj priči upravo on, „alfa-noj“.

On je zapravo tu samo da se šepuri svojim intenzivno crnim perjem koje se na vrhu krila, radi jačeg utiska, završava kontrastnim bijelim perima, dok mu ta ista krila, ali i noge i vrat i glavu pokreću „nojevi saradnici“ iz susjednih „jata“, razne „hijene“, „lešinari“, lukave „pustinjske lisice“, „gmazovi“ i priglupi „gnuovi“.