Bursać: Botunski Ćaci Milan Knežević i njegov pomoćnik Jakov Milatović

Piše: Dragan Bursać, kolumnista CdM-a

“Knežević je klasični, patetični botunski ćaci. On je terensko-šatorski izvođač radova srpskog sveta. Tek operativac-prašinar. Sa druge strane tu je njegov asistent Jakov Milatović koji sa funkcije predsjednika dražve kaže da se „plašio“ ovoga. Čega se, pobogu, plašio? Da će država početi da funkcioniše? Da će zakon biti zakon za sve, pa i za ćacije? Da će se policija početi baviti svojim poslom? Da neće biti jednakih i jednakijih?!“

Postoje trenuci u politici kada se maske skidaju same od sebe. Ne treba ih skidati nasilno, ne treba ih trgati kakvom ozbiljnom analizom, ne treba ih razgolićavati političkom teorijom. Dovoljno je da se u jednom danu, u par sati, pored istog čovjeka postroje Ana Brnabić, Aleksandar Vučić, Milorad Dodik, Andrija Mandić, pa i Jakov Milatović – i eto vam istine, čiste kao jutarnja rosa, samo što ova rosa miriše na blato i šatorska krila, a ne na travu.

Tako je i s Milanom Kneževićem. On je klasični, patetični botunski ćaci. Čovjek koji glumi narodnog junaka, a zapravo je terensko-šatorski izvođač radova srpskog sveta. Ne vođa, ne ideolog, ne čak ni arhitekta – nego operativac-prašinar. Onaj koji se šalje na teren da podigne šatore, proizvede konflikt, isproba nerv države i izmjeri koliko je daleko moguće ići prije nego što neko kaže: dosta!

Sa kim si, takav si!

Ako vam se čini da je to pretjerano, vratite film unazad samo nekoliko sati. Pogledajte ko je prvi potrčao da brani Kneževića. Ne Botunjani. Ne građani Crne Gore. Ne ekološki pokreti. Nego zvanični Beograd. Onaj isti Beograd koji u sopstvenoj zemlji Srbiji razvaljuje blokade, tuče studente, hapsi građane na dnevnom niovu, zabranjuje proteste i policijom brani ćacilend-beton i investitorski kriminal. Taj zvanični Beograd odjednom postaje osjetljiv na „volju naroda“ – ali samo kada se ta volja ne izvozi i kad je 500 kilometara od Beograda.

Ana Brnabić je, u svom prepoznatljivom tonu birokratske drskosti, poručila da Srbija možda i ne želi u takvu Evropsku uniju.

U koju, Ana?

U onu u kojoj policija provodi zakon? U kojoj se ne dozvoljava paralelna država? U kojoj šatori ne postaju politička Pink platforma? U kojoj „volja naroda“ nije paravan za nacionalistički performans? Ako je to takva EU – poručuje Brnabić – onda neka nas čekaju.

E pa, draga Ana, niko vas takve i ne zove. Srbija je već godinama okrenula leđa Evropi, ali je problem što se sad ta leđa pokušavaju podmetnuti Crnoj Gori sve sa ruskom kragnom oko vrata (shvatite to ako hoćete).

Aleksandar Vučić je, očekivano, bio još patetičniji. „Lider srpskog naroda“ kaže, „ponosim se našim drugarstvom“, „uvek ću biti uz prijatelje“. Čovjek koji se zaklinje u institucije, zakon i red, slavi ulazak u maricu kao politički čin. Ne zato što mu je stalo do Botuna-ne zna on ni gdje je Botun. Nego zato što mu je stalo do poruke: možemo i ovdje rovartiti i graditi Ćacilend.

A onda se javio Milorad Dodik sa zapada. Naravno da se javio. Kad god negdje miriše na pravnu državu, Dodik dolazi s kanisterom.

„Evropske vrijednosti“, kaže on, cinično. „Poruka zastrašivanja“. Čovjek koji decenijama vlada strahom, ucjenom i etničkim mobilizacijama u svojoj RS prćiji, odjednom brani slobodu mišljenja. Slobodu mišljenja u vidu šatora, blokada i paradržavnih pokušaja?

I tu, negdje u sredini tog hranidbenog, da ne kažem komandnog lanca, stoji Jakov Milatović. Baš tako. Stoji zagledan u ništavilo. A predsjednik je države. Možda zvuči glupo, ali moram naglasiti, države Crne Gore! Čovjek koji bi, po Ustavu ta iste države, trebalo da štiti ustavno-pravni poredak. A šta on kaže? Da se „plašio“ ovoga. Čega se, pobogu, plašio? Da će država početi da funkcioniše? Da će zakon biti zakon za sve? Da će se policija početi baviti svojim poslom, a ne terapijom? Da neće biti jednakih i jednakijih?!

Milatović žali što ne gledamo hapšenja „okorjelih kriminalaca“, nego „starih ljudi i žena“. Emotivna ucjena, jeftina i opasna. Jer u Botunu nisu hapšene bake – hapšena je ideja da se država može ucjenjivati šatorima i ćaci taktikama. Hapšena je ideja da referendumski rezultat, kakav god bio, suspenduje države institucije. Hapšena je ideja da se politički performans zamijeni za zakon.

Botun nije komunalno pitanje

I sad dolazimo do suštine. Botun nije komunalno pitanje. Botun je test. Generalna proba. Mini-ćacilend u Crnoj Gori. Model. Ako prođe ovdje, ide se dalje. Ako se normalizuje šatorsko naselje u industrijskoj zoni, sutra će se normalizovati šatori pred Vladom, prekosutra barikada na granici, a onda – svi znamo kako se to završava.

Zato je važno ponoviti ko je stao uz Milana Kneževića. Jer podrška nikad nije neutralna. Nikad! Kad vas u par sati podrže Vučić, Brnabić, Dodik i Mandić – znate tačno gdje ste. Ne na strani građana. Ne na strani ekologije i civilnih prava, a ne! Ne na strani demokratije. Nego ste bojovnik u lancu komandovanja jednog projekta koji se zove srpski svet.

Knežević tu nije heroj. On je vojnik zloslutnik. Čovjek koji se zapošljava na terenu, koji pravi buku, koji testira granice i koji se, kad treba, teatralno žrtvuje za kadar. A ta njegova teatralnost – samovoljni ulazak u maricu, najava izlaska,pa neizlaska iz Vlade – nije hrabrost. To je smišljena koreografija.

Priprema za kampersku sezonu 2026.

Da se razumijemo, policija je ovaj put bila blaga. Preblaga. Opasnost je zasad otklonjena, ali samo zasad. Jer ako pogledate reakcije, ako pogledate kako se Beograd, Banjaluka i dio Podgorice ponašaju, jasno je da je ovo tek uvertira.

2026. se već nazire, a s njom i nova sezona neočetničkih šator- performansa.

Botun je samo prvo polje. Ako država padne ovdje, padaće dalje. Ako se ovdje popusti, sjutra će se objašnjavati zašto je država problem, a šator jedino rješenje.

Zato ovo nije tekst o Kneževiću. On je potrošna beogradska roba. Ovo je tekst o sistemu koji ga proizvodi, štiti i slavi. O sistemu koji se hrani haosom, koji ne može bez konflikta i koji svaku državu vidi kao privremenu prepreku.

Botunski superhik-ćaci Knežević nije ukrao bogatima da bi dao siromašnima. On pokušava oteti državu da bi je predao srbijanskim gazdama. A to je, kako god okrenuli, uvijek bio najskuplji kriminal i državna izdaja.

(Mišljenja i stavovi kolumnista nisu nužno stavovi redakcije CdM-a)