Ekonomija propadanja: Kako nam prodaju rast za razvoj?

Za CdM piše Dušan Pajović

Uvjerili su nas da je ekonomija odvojena od prirode, politike, društvenih nauka i da ima sopstvene zakone. Obesmislili su je priučeni karijerni političari, predstavljajući je dosadnom i otuđenom od ljudi kojih se ona direktno tiče. Fiskalno (ne)obrazovanje su zadržali usko za svoje krugove, dok poručuju da „običan narod“ nema pojma o tome, te da svu brigu treba prepustiti tzv. „ekspertima“.

I kako to ide za sada? Kakva nam je jednakost u društvu, kakve su plate, penzije, kakav je odnos potrošačke korpe i prosječne zarade, životna sredina? Predapokaliptično stanje kataklizmičkih razmjera.

Možemo sad debatovati da li je za sve to kriva korupcija, neznanje, nesposobnost, nezainteresovanost ili nešto skroz deseto… Moguće, ali to nije u centru zbivanja. Glavni uzrok ekonomskih problema je „ekspertska“ fetišistička usmjerenost na BDP (bruto domaći proizvod), koji je obavijen velom „paradigme rasta“.

BDP (eng. GDP), predstavlja ukupno ostvaren domaći dohodak, ali on ni najmanje ne ukazuje parametre poboljšanja ili pogoršanja kvaliteta života građana/ki. BDP nije samo „tek tamo neki indikator“, već se čitave politike država, mjerenje „napretka“, kampanje političara, itd. zasnivaju upravo na ovom parametru koji je predstavljen kao dokaz boljitka.

Pravljenje nepotrebnih ambalaža koje zagađuju životnu sredinu, veća potrošnja elektronskih naprava koje se apdejtovima kvare i troše, ili uništavanje rijeka putem stavljanja u cijevi radi mini hidroelektrana, doprinose ekonomskom rastu ili porastu BDP-a. Isto važi i za sve druge štetne projekte.

Štaviše, BDP raste i kada raste prodaja antidepresiva ili ljekova za smirenje. I dok se osim depresije slave i saobraćajne nesreće (zbog novčane razmjene koja se odvija prilikom medicinskih tretmana, popravke, prodaje ili kupovine automobila, itd.), podaci nikada ne ukazuju ko biva plaćen, za koji posao i kako je distribucija sredstava odrađena.

U međuvremenu ostaju „zaboravljeni“ mnogi koji se bave poslovima njege djece ili starih, održavanjem domaćinstva, volonterskim radom ili brigom o parkovima i vrtovima.

Dakle, shvatili ste – ekonomski rast ne pravi razliku između pozitivnih i negativnih uticaja proizvoda i usluga; niti ga je briga za bilo šta što nije unovčeno. Važno je samo da se konzumira. Sve ostalo što na sebi nema etiketu – ne računa se. 

Već imamo zavezanu omču oko vrata, dok je ispod nas led koji se topi pod uticajem globalnog zagrijavanja; ali prodaja te omče mnoge usrećuje jer je njom povećan bruto domaći proizvod i ostvaren profit. Možda su nesreće, mentalne ili fizičke bolesti, uništavanje životne sredine „na prvu loptu“ negativni, ali oni ipak stvaraju novac – modernog boga savremenog društva.

Kapitalizam, potpomognut svojim glavnim elementima konzumerizmom i „rastom“,  je najjača i najdestruktivnija religija na svijetu. A rast samo radi rasta je ideologija kancerogenih ćelija, ne ljudskih bića. Jason Hickel je napisao:

„Svi živi organizmi rastu. Ali u prirodi postoji samoograničavajuća logika rasta: organizmi rastu do tačke zrelosti, a zatim održavaju stanje zdrave ravnoteže. Kada se rast ne uspije zaustaviti – kada se ćelije nastavljaju reprodukovati samo radi sebe seme – to je zbog greške pri kodiranju, kao što se događa s rakom. Ova vrsta rasta brzo postaje smrtonosna.”

Ovo je slučaj i sa planetom Zemljom. Predugo je paradigma rasta gazila po 99 odsto ljudi, neljudskim životinjama i samoj planeti. Bogatstvo milijardera povećava se za 2,7 milijardi dolara dnevno iako najmanje 1,7 milijardi radnika sada živi u zemljama u kojima inflacija nadmašuje platu. Njihovi privatni avioni, mašine koje buše zemlju radi fosilnih goriva i svi drugi uređaji i načini sticanja opskurnog bogatstva nedvosmisleno ostavljaju ogromni ekološki otisak, ocrtan na umornim licima eksploatisanih radnika.

Da bi spasili čovječanstvo i zemlju, bogatima se mora zategnuti kaiš, jer svi ostali već odavno više nemaju dovoljno rupa na istom. Porez od samo pet odsto (!) na multimilionere i milijardere mogao bi prikupiti 1,7 triliona dolara godišnje, što je dovoljno da se dvije milijarde ljudi izvuče iz siromaštva.

To možda ne bi povećalo sveti BDP, ali dok kupimo mrvice sa stola, novi podaci o ekonomskom rastu nam ništa ne znače. On ne podrazumijeva civilizacijski razvoj, već upravo ponor.

Bogaćenje bogatih i siromašenje svih ostalih dovodi do nestabilnosti, koje se elite načelno toliko plaše. Nejednakost stvara osjećaj nepravednosti; nagriza društveno povjerenje, koheziju i solidarnost. Nejednakost povezana s lošijim zdravljem, višom stopom kriminala i manjom društvenom mobilnošću. Ljudi koji žive u nejednakim društvima češće su frustrirani, zabrinuti, nesigurni i nezadovoljni svojim životima. Takođe imaju i veće stope depresije i zavisnosti.

Prije kompletne eksplozije nezadovoljstva koja samo može upumpati puls destrukcije i mraka, moramo skrenuti na drugu stazu kolosjeka. Već smo mnogo skretanja propustili, a iako rikverc ne funkcioniše, kočnice i dalje rade.

Jedino egalitarno, socijalno pravedeno društvo ima šansu za opstanak. Resursa ima dovoljno, ali se moraju ravnomjernije raspodjeliti i efektnije koristiti. 

(Mišljenja i stavovi autora kolumni nisu nužno stavovi redakcije CdM-a)