Piše: Petar Špadijer
I nije neka nauka biti dobar nastavnik, treba samo u glavi da držiš par pravila:
– Voli svoj posao. Ako ga ne voliš, patiće stotine nevinih.
– Budi im partner, “najbolji đak u odjeljenju”. Približi im stvari koje si imao sreću da naučiš prije njih. Ne rasipaj se znanjem, nisi cirkuska atrakcija niti rialiti zvijezda.
– Objasni im činjenice koliko god puta da je potrebno. Podstiči ih da traže objašnjenja. Tu si da ih naučiš, a ne da skineš breme upućujući ih na udžbenik, internet, privatnog nastavnika…
– Gluposti tipa “bog zna za 5, ja za 4 a ti jedva za tri” ili “ne dajem 5 za prvu ocjenu” ipak su samo gluposti, rešenja nekompetentnih i nesigurnih. Realno ocjenjuj, ako umiješ. Ako ne, posavjetuj se sa pravilnicima, kolegama, stručnim licima. Samo nikad i nikako ne ošteti učenika.
– Popravi ocjenu kad god možeš, spušti je kad moraš, uz obrazloženje zašto si to uradio.
– Budi demokrata! Bespogovorni autoritet je “zakon u topuzu”.
– Imaj profesionalni autoritet. Poštovanje se zaslužuje poštovanjem, autoritet znanjem, radom, trudom, nesebičnim davanjem, saosjećanjem, razumijevanjem…
– Ako si u nekom sporu na njihovoj strani, ne napadaj drugu (kolegu, direktora, pedagoga, roditelja). Tada padaš u njihovim očima i više nisi osoba od povjerenja već medij preko kojeg će ostvariti ciljeve.
– Ako te poslije pet,10, 15, 20… godina na ulici sretnu uz širok osmjeh na licu ili jak zagrljaj, znaćeš da si radio pravu, čestitu, iskrenu i značajnu stvar.
Autor je profesor Biologije u Gimnaziji Cetinje
Bravo Peđa 🙂
Svaka cast profesore! I stvarno mogu da potvrdim da je profesor ovakav! Jedan od rijetkih kojem mi je milo da se javim po zavrsetku srednje.
Bravo Pedjs
Avaka čaat za ovaj tekst. Ja znam jednog takvog učitelja. Predaje u oš NJEGOŠ u spužu. To je g. Adžić. Moji unuci jedva čekaju da vide učitwlja. To je sigurno njegova zasluga.
Bravo! Naizgled jednostavno, a prijeko potrebno.
Svaka čast, profesore!
Vidi se da iskreno ovako i radite. Moje duboko poštovanje i zahvalnost!
Bravo, veliko poštovanje
Ne volim da sretnem bivse profesore, a bio sam odlican ucenik. Podsjete me na to kako su na kraju godine poklanjali tatinim sinovima i maminim princezama visoke ocjene i time obesmisljavali rad nas koji smo istinski ucili. Znamo kako to kod nas ide…
Svaka čast!Malo vas je takvih.
Bravo, sve potpisujem.Gdje bi nam bio kraj da su svi ovakvi profesionalci i pravi ljudi, vaspitaci u punom znacenju te rijeci.
Sviđa mi se.
Bravo,svaka cast profesore.
Ovako treba.