Politička teozofija Vidovdana i svetosavlja

Piše: Svetislav Basara, kolumnista CdM-a

Ako bi se na kraju XXI veka – ukoliko XXI vek izgura do kraja, što nije sasvim izvesno – u godini, recimo, 2084, na dvestagodišnjicu izlaska Pantelijine “Istorije srpskoga naroda” pojavila “Istorija Srbije” napisana najskrupuloznijom  Ruvarčevom naučnom metodom, ta bi istorija bila podjednako fantastična kao i Pantelijina, naprosto zato što bi se dostupna istorijska građa XX i XXI veka nužno sastojala od improvizacija, izmišljotina, simulakruma i falsifikata koji su se, za razliku od Pantelijinih, zaista dogodili i ostavili katastrofalne posledice.

Kao što je – kako je Latinka Perović lucidno primetila – bilo pogrešno objašnjavati stanje Srbije Miloševićem, a ne, obratno, delovanje Miloševića stanjem Srbije, još bi pogrešnije bilo objašnjavati sklonost (većinskog) dela srpske elite i (većine) populacije prema patetičnim megalomanskim projektima bez pokrića, magijskom mišljenju, zavaravanju tragova, izvrtanju činjenica i preudešavanjima realnosti, (ipak ograničenim) uticajem istoriografske škole Pantelije Srćekovića.

Morala je Pantelijina istoriografija pasti na plodno tle i pustiti duboko korenje u jedno društvo jedva zaostalije od današnjeg, društvo nesklono trezvenim percepcijama i procenama realnosti, nespremno da uloži trud u popravljanje stanja, društvo koje je Srđa Popović definisao kao “analgezijsko”, usredsređeno na “izbegavanje bola”, a ne na otklanjanje uzroka, reaktvno društvu usmereno u istorijskom kontrasmeru, prema natrag, prema “staroj slavi” i pokušajima restauracije “zlatnog doba”.

Radovi iz zbornika “Izmišljanje tradicije”, koji su priredili Erik Hobsbom i Terens Rejndžer, davno su pokazali da su  tradicije svih nacija naknadni konstrukti “učitani” u prošlost. Ali jedno je fikcionalizovati tradiciju, nešto je sasvim  drugo tradicionalizovati falsifikate, sasvim je treće napraviti idola od falsifikovane tradicije, subverzivnije od svega  toga je napraviti političku filozofiju od izmišljene tradicije.

Kao da je u Srbiji na kraju XIX veka bilo malo konfuzije i dezorijentacije, kao da je nedostajalo mentalnih mapa sa pogrešno ucrtanim pravcima, godine 1892. u kalendaru tadašnje Pravoslavne crkve Knježevine/Kraljevine Srbije,  iznebuha se pojavljuje, od tada nadalje najcrvenije slovo, najveći srpski  praznik – Vidovdan, koji će – tvrdi zvanična verzija – “imati presudan značaj za srpski narod, jer proističe iz istorijskih događaja koji su vezani za taj datum, od  kojih je najznačajniji Kosovski boj”.

Koji se, međutim, u svetu stvarne istorije nije dogodio na Vidovdan – o kome u to vreme niko i ne sanja, čiji bi sam pomen bio jeres – nego  na dan sv. Proroka Amosa.

Ali ko je prorok  Amos, Jevrej tamo  neki. Ali bar se zna ko je. Ko je pak sveti Vid (Vit), i čija je bila ideja da se upiše u kalendar, to se ne zna pouzdano, niti će se to pitanje postavljati sve  do 1974.

Pričalo se, doduše o nekom Vitu, svecu sa Sicilije – “neprekidno prisutnom u svesti srpskog naroda” – bez pojašnjenja  otkuda katolički sv. Vit u pravoslavnom kalendaru i u (katolicizmu nesklonoj) “svesti srpskog naroda”. Tek će pomenute 1974, Miodrag Popović u studiji “Vidovdan i časni krst” skinuti veo misterije i otkriti da je Vidovdan, u stvari slovensko pagansko božanstvo Svetovid. Na pitanje: šta pagansko božanstvo traži među hrišćanskim svetiteljima, Popović dokumentovano i obazrivo – mada nedovoljno obazrivo da bi usred “komunističke diktature” izbegao toplog zeca beogradske nacionalističke čaršije – odgovara da se Vidovdan tu našao kao instrumentalizacija narastajućeg kosovskog mita, kao aksijalna tačka arhaične pretpolitičke svesti koja sve velike socijalne i nacionalne pokrete može da zamisli samo kao vraćanje na početak, u datom slučaju na Kosovo i – u široj perspektivi – Dušanovo castvo.

I tako je  ozvaničenjem Vidovdana kao crkvenog, potom i državnog praznika, započeo dugi proces paganizacije religije i sakralizacija nacije, koji je još u toku i kome se kraj ne nazire. Kao što kakofonija ne remeti zakone akustike, tako ni ciklični anahronizam ne suspenduje linearnost i reverzibilnost vremenskog toka. Vreme se ne može vratiti na početak, ali se može vrteti u krugu ili tapakti u mestu i pritom sakatiti  budućnost. Što se kao na oglednom polju videlo na primeru dvogodišnjih litija u Crnoj Gori, čiji je (postignuti) cilj – zabašuren sirup – za – kašalj – slatkom litijaškom propagandom – bio upisivanje crnogorske sakralne baštine u vlasništvo SPC – čitaj Repubkike Srbije – a konačni rezultat jedna velika konfuzija.

Od 1892. do danas, od  Vidovdana se puno očekuje. Vidovdan, doduše, retko kad izneveri, iako najčešće na način suprotan od očekivanog, pobedonosnog. Nije trebalo dugo čekati – jedno dvadeset i dve godine – od prvog Vidovdana do Vidovdana 1914. i Principovog atentata (u organizaciji beogradske Crne ruke) koji je Srbiju gurnuo u svetski pokolj iz koga će izaći sa gubitkom jedne trećine popuacije.

U periodu između dva rata – koji će biti tema našeg sledećeg teksta – a u svrhu dodatnog “oduhovljenja” vidovdanskog projekta, kulturbund beogradske čaršije pompezno je lansirao pojam – “vidovdanska  etika”. Napisano je na tu temu silesija tekstova i knjiga, ali ni u jednom od njih nije bilo (niti će biti) jedne jedine koherentne rečenice koja bi se mogla svrstati pod filozofski pojam etike.

Ovde – onde naićićemo na spomenarske beleške tipa “filozofija Kosova je filozofija feniks-ptice, filozofija Golgote” (Miloš Đurić) ili “Vidovdanska ideja trebalo da bude živa i čila svest sokolova i vojnika i kulturnih radnika koja će od nas načiniti bedeme što ne padaju” (Isidora Sekulić) ili “spremnosti na žrtvu da bi se zaslužilo Carstvo Nebesko”.

Nastavak u sledeći ponedeljak.

(Mišljenja i stavovi kolumnista nisu nužno stavovi redakcije CdM-a)