Kolumne

Srpski rulet

Milivoj Bešlin

Piše
Milivoj Bešlin

Srbija u vanrednom stanju, sa građanima zabrinutim za svoje živote i egzistencije, suočena je kako sa biološkom pretnjom virusa, tako i sa političkom pretnjom autoritarnog režima koji manifestuje trijumf nasilja nad društvom.

U središtu ovih procesa je odnos prema Aleksandru Vučiću lično. I ranije nije bilo dileme ko je ključni demijurg srbijanske stvarnosti, ali sada je društvena polarizacija o hegemonoj političkoj ličnosti i jedinoj preostaloj instituciji u Srbiji stigla do paroksizma. Jedni ga obožavaju i, plašeći se za sebe i svoje bližnje, spremni su da mu isporuče i vlastiti život u ruke; za njih je on sveprisutni zaštitinik, neka vrsta iscelitelja. Drugi deo građana Srbije, sedeći zatvoreni u kućama, preziru ga više nego ikada, u njima rastu bes i frustracija izazvana osećanjem nemoći; za njih je promena vlasti ne samo opsesija, već i pitanje ličnog opstanka, društvene mreže su im jedini ventil.

Polarizacija malo kada izraženija u Srbiji poslednjih decenija i najveći optimisti ne vide prostor za institucionalni put, kompromis ili dijalog. Sam vladalac svakodnevno radi na homogenizaciji jednih i antagonizaciji drugih. Hazarderska igra nulte sume je u toku. Rulet na srpski način.

RADIKALSKA LOGIKA
Srpski rulet je Vučić rešio da zaigra i na međunarodnoj sceni. Njegov javno manifestovani i već otvoreno neprijateljski odnos prema EU i zapadnom svetu, uz sve ograde, ipak je nova politička činjenica.

Brojke i fakti su jasni, Srbija već dve decenije živi od pomoći, donacija, kredita i investicija Evropske unije. Pouzdani Gardijan je ovih dana, pišući o ruskoj i kineskoj „korona diplomatiji“ i njihovom uticaju u Srbiji, podsetio da je EU u poslednje dve decenije dala oko 100 puta (!) više donacija i pomoći Srbiji od dve istočne autoritarne sile. Sluđeni agresivnom i manipulativnom propagandom, većina Srba misli da je obrnuto.

Toliko hvaljena i glorifikovana, čak predsednički na aerodromu dočekana, kineska pomoć je plaćena, kako je javnost obavestio nadležni ministar Rasim Ljajić. Mahnita retorika i nekorektosti na račun Unije, vulgarnosti i prostačka prozivanja Brisela od strane Ivice Dačića, kao i ponižavajuće pravdanje Sema Fabricija, šefa delegacije EU u Beogradu o tome koliko je Brisel pomogao Srbiji, toliko je uvredljivo i sigurno neće i ne može biti zaboravljeno. Ono što izgleda kao promena strateške orijentacije Srbije i njenog autoritarnog lidera u skladu je sa njegovom dubinskom ideološkom tendencijom, koja je u suštini ostala onakva kako je konstituisana u formativnim godinama pod Šešeljevom čizmom, dakle, radikalska.

MJERE
Kada je reč o konkretnim merama koje država Srbija i Vučićeva vlast donose, radi se o sličnim potezima, sa značajno više represivnosti, koje vuku i ostale države Evrope.

Ipak, osim po kineskom modelu represije, u još jednoj stvari Srbija se izdvaja. Način i stil kojima se mere saopštavaju i obrazlažu, višesatne performans konferencije za novinare predsednika Vučića postale su viralne ne samo u regionu već i u EU. Ali i nešto mnogo politički opasnije, po prvi put najuticajniji zapadni mediji počeli su Vučića da nazivaju: „tiraninom“, „proruski orijentisanim diktatorom“, „autokratom“, „nacionalistom“ i sl.

Za sada je teško reći koliko je potrebno vremena od toga da neko bude ocenjen i markiran u mejnstrim medijima demokratskih država kao represivni autokrata i proruski ili prokineski diktator, do suštinske političke promene zapadnih centara prema njemu.

A sam Vučić je dao sasvim dovoljno povoda. Od uvođenja vanrednog, faktički ratnog stanja, suspendovanja parlamenta jedinog u Evropi, uspostavljanja tzv. jedinstva vlasti skoncentrisane u njegovoj ličnosti, donošenja, pa brzometnog povlačenja uredbe o ograničavanju slobode medija, hapšenju novinarke portala u usponu itd.

PROMJENE GRANICA NA BALKANU
Aleksandar Vučić je ozbiljno isprovocirao Uniju, Nemačku i njenu kancelarku osnaženog legitimiteta, Angelu Merkel, time što je pravio netransparentne aranžmane iza zatvorenih vrata sa najomraženijim čovekom u Berlinu, ambasadorom SAD Grenelom, koji je i specijalni izaslanik američkog predsednika za Kosovo.

Čini se da mu je taj gest Merkelova više uzela za zlo od pogane radikalske retorike prema EU. Kratkovidi i nasilnički pritisak „malog Trampa“, kako diplomatska Evropa naziva Grenela, na kosovske političare da se ukloni tek konstituisana vlada izbornog pobednika Albina Kurtija, rezultat je zakulisnih igara Tačija i Vučića sa američkim izaslanikom.

Nasuprot njima i sve izolovanijoj Beloj kući i odlazećoj administraciji, Evropska unija i posebno Nemačka su dali snažnu podršku nekorumpiranom i ratnim zločinima neuprljanom kosovskom političaru nove generacije – Kurtiju. Kancelarka Merkel je na početku dramatične korona krize našla vremena za susret sa Kurtijem dva dana pred njegovu smenu, uputivši mu snažnu podršku.

Ipak, zvanični Vašington i delegitimisane kosovske strukture oko Hašima Tačija i Ise Mustafe su bile efikasnije. Naravno, iza svega se krije ideja o podeli Kosova (i Srbije?) i koncept sporazuma između Beograda i Prištine koji se zasniva na crtanju novih granica.

Da li će Vučić i Tači krojiti nove granice na Balkanu i time potencijalno gurnuti region u sukobe i haos, uz blagoslov neupućenih i ekstremno neodgovornih ultradesničarskih političara oko Trampa ili će se postupati u skladu sa principima na kojima insistira zvanični Berlin, odnosno EU?

Grenel, Kurti i Tači

Kurti nije pristajao na zakulisne igre i morao je privremeno da odstupi. U međuvremenu mu je popularnost skočila i na sledećim izborima će verovatno biti apsolutni pobednik. Zbog svega, on je nada za EU; promenio je kriminalizovanu i nekritički orijentisanu proameričku paradigmu u Prištini i dao Kosovu novu – evropsku agendu. I pri tome se vezao za američke demokrate, verovatne pobednike na novembarskim izborima u SAD.

Smena Kurtija uz protivljenje čitave Unije, dalje insistiranje na podeli Kosova, tajni odlasci u SAD i neskriveno vezivanje za Trampa i korumpirani prijateljsko-porodični krug oko njega nije ostalo neprimećeno u evropskim prestonicama koje željno iščekuju promenu vlasti u Vašingtonu i ponovno uspostavljanje multilateralizma i transatlanske saradnje koju je aktuelna administracija skršila.

Sve to nije moglo da ne izazove gnev i Putinovog režima.

Tako je ruska agencija Regnum, koja reflektuje stavove vlasti, oštro napala Vučića jer je dočekao samo kinesku, ali ne i rusku pomoć, podsetivši da nežne i podaničke reči upućene kineskom diktatoru Siju, nisu bile namenjene i ruskom. Ali poenta članka je, ipak, u kosovskoj karti i u rusko-američkom neprijateljstvu: „Vučić se složio s Vašingtonom da postepeno okrene leđa Moskvi i da postigne sporazum s Kosovom“, konstatuje ruska provladina agencija. Takvo ponašanje predsednika Srbije pokazuje da je došlo do vidljivih promena u politici Beograda prema Moskvi, dodaje ovaj ruski medij, uz komentar da verovatni razlog leži „u sporazumu koji je, prema zapadnim medijima, zaključen 1. marta 2020. u Vašingtonu sa američkim izaslanikom o kosovkom pitanju Ričardom Grenelom“, piše ruska novinska agencija.

IZBORNI INŽENJERING
Dakle, Vučić je svojim postupcima stavio prst u oko Berlinu, Briselu, Moskvi i američkim demokratama, potencijalnim izbornim pobednicima posle predstojećih izbora u novembru.

Ako Merkelova i cela struktura u Nemačkoj politički preživi (a ni sa Mercom ili nekom tvrđom strujom u CDU neće biti lakše), a Tramp izgubi, kako se sada čini, biće veoma zanimljivo pratiti Vučićeve međunarodne poteze i poziciju. Paralelno sa tim nastavljena je, iako smanjenim intenzitetom, kampanja širenja lažnih vesti u cilju destabilizacije regiona, a posebno su na udaru (i dalje) Crna Gora i njen predsednik. Biće zanimljive i zapadne reakcije na jednodušnu spremnost vlasti u Beogradu da se stave u ulogu kineske ispostave u Evropi, u situaciji kada se na Zapadu umnožvaju inicijative za preispitivanjem odgovornosti Kine za širenje virusa i nadoknade za pretrpljenu štetu.

Zbog nepovoljnih međunarodnih okolnosti koje ga očekuju, u konstelaciji koju je sam kreirao, kao i zbog socijalne bombe koja otkucava, predsednik Srbije ima u planu da brzometno, posle ukidanja vanrednog stanja, kapitalizuje efekte otvorene autokratije i sprovede izborni blitzkrieg.

Biće to nesumnjivo najlošije režirani izborni inženjering u Srbiji od 1990. godine. Građane je potrebno stalno podsećati da u vanrednim okolnostima politika nije ukinuta, debata ne sme da zamre, kao što nije nestala i u drugim evropskim društvima. Naprotiv, u vremenima kada su milioni života ugroženi, rasprava o metodama delovanja je još potrebnija, jer se greške skuplje plaćaju. Utisak je, ipak, da je nezanemarljiv broj ljudi u Srbiji osim koronom veoma zabrinut zbog kobne mešavine patetično-histeričnih, neretko pretećih, a po pravilu politički manipulativnih javnih istupa čelnika režima i njihove očigledne i opasne nekompetentnosti i diletantizma.

Ta zastrašujuća mešavina u uslovima prigušenih medija, dokrajčenih institucija, ukinutog parlamenta, totalne prevlasti jedne partije i njene klijentelističko-korumpirane strukture ljudi sa lažnim diplomama, izaziva u delu javnosti neminovni efekat osvešćivanja. Niko ne voli da živi u političkoj i društvenoj laboratoriji i da bude izložen, uz Lukašenka, najekscentričnijoj evropskoj autokratiji. Tragika srpskog društva je i u tome što je zbog temeljne devastacije njegovo stanje bolje vidljivo, hrabrije i preciznije opisano u regionu nego u samoj Srbiji. Zbog toga su retki nezavisni mediji u Beogradu danima prenosili kolumne novinara Gordana Duhačeka sa Indexa.hr i pisca Andreja Nikolaidisa sa Aljazeera Balkan.

POVJERENJE ILI REPRESIJA
Frensis Fukujama je podsetio da je poverenje u vlast i institucije ključno za svet sutrašnjice, ali i u izboru da li će se građani pridržavati preporuka dok traje opasnost od virusa.

Zbog toga se, kako to biva u vremenima kriza, kada se sve anomalije vide bolje i jasnije, nedemokratska društva, u kojima je poverenje u vlast i institucije nisko, lako prepoznaju jer se građani ne oslanjaju i ne poštuju preporuke nadležnih, već ih vlast represivnim merama i policijskim metodama prisiljava na disciplinu. Nema to puno veze sa mentalitetom, podnebljem, čak ni sa političkom kulturom. Reč je samo o društvenom konsenzusu – veruju li građani u državu ili ne. Ako se uzme Srbija kao, prema široko prihvaćenom stavu, država sa najrepresivnijim merama u Evropi, biće to podatak ne samo o karakteru aktuelne vlasti, već i više o stvarnom poverenju građana u nju.

Središnje pitanje je da li se društveni konsenzus postiže poverenjem ili zastrašivanjem. Verovatno su najbolji primer za to SAD. Haos u najrazvijenim društvu na svetu izazvan je kontradikcijom: Tramp nema mogućnosti da primeni autoritarne i represivne mere (iako bi sam to želeo), a vladanje konsenzusom nije moguće, jer je predsednik sa najnižim stepenom poverenja u novijoj američkoj istoriji. I ne samo zbog toga, ključ evropske, transatlanske, pa i američke bezbednosti, ali i sudbina zapadnog koncepta razvoja, ipak će se odlučivati u novembru na izborima u SAD. Njihov epilog će dati i odgovor na pitanje o ishodu spoljnopolitičkog ruleta srpskog predsednika.

NAJNOVIJI NAJSTARIJI POPULARNI
Mongro
Gost
Mongro

Sve detaljno i tačno opisano. Odličan text!

Objektivno
Gost
Objektivno

Ko ga je doveo na vlast da prizna Kosovo, taj će ga skloniti sa vlasti jer nije izvršio zadatak.

Filipini
Gost
Filipini

Mi ne moramo da se brinemo, nsši ispunjavanju

Sistem
Gost
Sistem

Svaki dan po pet tekstova o Srbiji objavljujete, a oni kada objave jedan mjesečno, skalete kao čivave, kako to nije fino, kako sa tim ruše
I Crnu Goru, i Nato, i naš identitet, sazvežđe Kosmos…

Send this to a friend