Razlog zbog kojeg stalno vraćate ruku u kesicu sa čipsom nema prevelike veze sa krompirom, bez obzira na to koliko su neki strastveni prema njegovu hrskavom i tankom obliku.
Dvije glavne karakteristike čipsa jesu da je slan i mastan, a prema brojnim naučnim studijama koje su provedene, jedenje slane hrane podstiče otpuštanje dopamina, neurotransmitera odgovornog za središte limbičkog sistema koji reguliše funkcije povezane sa zadovoljstvom.
Stoga, jedanput kada ga mozak okusi, jednostavno ga želi još.
Jedno australijsko istraživanje potvrdilo je ove rezultate. Ispitanicima je rečeno da od četiri ponuđena jela za ručak, mogu jesti što god odaberu i u količinama kojima žele.
Svake sedmice ponuđena im je i jedna vrsta tjestenine kojoj je samo promijenjena mjera soli i masti, na primjer prve sedmice je bila manje masna i s malo soli, a zadnje jako masna i dobro posoljena.
Bez obzira na masnoću, ispitanici su jeli 11 odsto više hrane koja je bila slanija.
Ako je hrana manje slana, lakše je kontrolisati se i biti disciplinovan. Međutim, kada joj dodamo so, sve pada u vodu – mozak želi koliko god može dobiti soli i dopamina.
Ja mogu vrlo lako. Ne jedem ga uopšte.