Nekad je pismenost bila kuriozitet a knjiga u kući blago…

Nekad je pismenost bila kuriozitet a knjiga u kući blago, poručuje u autorskom tekstu “Nekad…” profesor Petar Špadijer.

Tekst pod naslovom Nekad… prenosimo u cjelosti:

Nekad smo živjeli u pećinama, mi lovili bizone a nas sabljasti tigrovi. Nekad smo mislili da žabe nastaju iz blata, muve iz crkotina, da grmi jer bogovima krče crijeva. Nekad smo spaljivali na lomači one koji su tvrdili da je zemlja okrugla i da se vrti oko sunca. Nekad su za krađu sječene ruke, za klevetu čupani jezici, za kritiku vlasti vađene utrobe a za pobunu nabijano na kolac.

Nekad su djeca radila i po 16 sati u fabrikama, rudnicima ili poljima, dok ne crknu od umora, prljavštine ili gladi. Nekad smo čitav život provodili u svom selu ne vidjevši dalje od prve linije brda. Nekad se komuniciralo pismom koje je putovalo danima i nedjeljama, a moglo je i da nikad ne doputuje.

Nekad smo vodu donosili sa kilometrima udaljenih mjesta, a svaku kap smo čuvali za golo preživljavanje. Kupala nas je kiša ili rodbina kad umremo, da makar na “onaj svijet” odemo čisti. Nekad su muškarci za svaki izlazak iz kuće oblačili odijela a žene haljine. Nekad su nam ispadali zubi i krivile se noge zbog nedostatka vitamina. Nekad su crnci bili robovi bijelcima.

Nekad žene nisu imale pravo glasa. Nekad niste imali pravo izbora za koga da se udate a nerijetko ni koga da oženite. Nekad smo umirali gušeći se zbog dječije paralize, tuberkuloze i velikog kašlja. Nekad je postojalo samo prirodno začeće. Nekad je pismenost bila kuriozitet a knjiga u kući blago. Nekad su automobile vozili samo jako bogati. Nekad je telefon imao žicu, televizor debljinu a kompjuter cijelu sobu za smiještanje memorije.

Nekad, nekad, nekad…

I evolucija i civilizaija imaju svoje tokove i svoje ritmove. I džaba se vi gicate, negodujete i ironišete, one neće stati. Možete im se priključiti ili vas mogu pregaziti, ali u kontekstu njih vi i vaše mišljenje ste suviše mali i beznačajni.