Fatos Lubonja: Revolucija mora krenuti iz Evrope

Fatos Lubonja, albanski politički analitičar, sin je Todija Lubonje, koji je bio bliski saradnik Envera Hodže i šef albanske nacionalne televizije do ranih 1970-ih.

Za vrijeme Hodžinog razlaza sa SSSR 1960, Todi Lubonja uhapšen je jer se protivio tom razlazu. Fatos je studirao fiziku u Tirani. Uhapšen je pošto su pronašli njegove mladalačke dnevnike na tavanu njegovog ujaka u kojima je imao neke zamjerke na politiku Envera Hodže. Fatos Lubonja prvobitno je osuđen na sedam godina zatvora.

Optužen je za pripadnost pro-sovjetskom krugu. U zatvoru je osuđen na još 20 godina. Nakon što je 13 godina proveo na teškom radu, premješten je u samicu. Tamo je napisao dnevnik i roman na papiru za cigarete, koji je bio skriven u rikni rječnika. Fatos Lubonja pušten je na slobodu 1991, nakon što je proveo 17 godina u zatvoru i doživio slom živaca za vrijeme izdržavanja kazne. On je otvoreni kritičar albanskih društveno-političkih faktora, tj. desničarskog lidera Salija Beriše, čelnika Socijalističke partije Edija Rame, bivšeg komandanta OVK Ramuša Haradinaja, crveno-crnog saveza, te pjesnika i pisca Ismaila Kadarea. U Tirani uređuje i objavljuje književni časopis. Ovaj razgovor vođen je u italijanskom Montepulcianu, oktobra 2021.

Za početak, kako vidite situaciju u Albaniji?

Nisam optimista a propos situacije u Albaniji, zapravo pesimist sam. U 1990-im, poslije pada komunizma, vjerovali smo da nam je potreban jedan vremenski period da krenemo naprijed ali da smo na dobrom putu. Zapravo, imali smo mit o tranziciji. Tranzicija je za nas trebalo da bude uspostavljanje evropskih demokratskih vrijednosti i ljudskih prava. Taj optimizam je bio inspirisan Fukujaminim idejama o kraju istorije. Zapad je stigao do kraja istorije. Prozapadna elita uz pomoć zapadnih elita trebalo je da nas izvuče iz pustinje u kojoj smo bili.

Poslije tridesetogodišnjeg iskustva sve izgleda drugačije. O tranziciji više ne govorim, već o tome da smo na lošem putu, prije svega u domenu ekonomije koja nije u stanju da preživi na svjetskom tržištu i bazirana je na pomoći iz emigracije. Priče o liberalizmu, slobodnoj individui i ljudskim pravima zamijenio je okrutan kapitalizam i nesposobnost da stvorimo zajednicu. Prije toga u Albaniji nismo imali društvo, to je bila prinudna kolektivizacija, diktatura kojom je vladao jedan čovjek gušila je svaki individualizam ali i odgovornost.

Građani su bili u poziciji djece. Djeca koja su izgubila roditelje našla su se u svijetu ekstremnog individualizma. Pritom ne treba zaboraviti na autoritarni mentalitet koji je njegovan stoljećima. Partije koje su nastajale nisu donosile novi demokratski duh. To su partije oligarha sa kriminalnim okruženjem. One ne vode ekonomsku politiku u interesu naroda, kriminalno okruženje im obezbjeđuje opstanak. Ponovo imamo autoritarni režim. Jedino ne bih rekao da je to policijski režim kakav je forsirao Enver Hodža.

Oligarsi su preuzeli sve partije koje su izgubile svoje resurse. Mediji su, takođe, u njihovim rukama. Oni imaju i svu kontrolu pravosuđa. Konačno imamo tri bande: Partiju socijalista Edija Rame, partiju Salija Beriše i jednu manju. Ja to nazivam putinizmom. Opozicija postoji, mediji postoje ali im je uticaj beznačajan. Ušli smo u period u kome nema rotacije.

Sa druge strane, SAD i EU sarađuju sa autoritaristima, nedovoljno su zainteresovani za to šta se zbiva na Balkanu. S obzirom da i sami prolaze kroz krizna vremena ne pokazuju interesovanje za unaprjeđivanje demokratskih procesa. Evropa je, takođe, izgubila kompas. Vjerovali smo da je u Evropu stigao kraj istorije, ali to nije tačno. Tako smo stigli do perioda koji bih imenovao kao narko kapitalizam. Nejasno je u kom pravcu ide Evropa a shodno tome ni kuda smo mi krenuli. Jednom riječju, Evropa kakva jest nije ona čiji dio smo priželjkivali da budemo. Ostali smo bez perspektive.

A perspektiva Balkana?

Vidim potrebu trostrukog angažmana: onog za Evropu 1990-ih, za naše približavanje, ujedinjavanje sa tom i takvom Evropom i potrebu snažnog individualnog angažmana za vrijednosti te i takve Evrope. Ali to ne može biti angažman kakav praktikuje naš prvi ministar koji na problem da mnogo mladih ne vidi svoju perspektivu u Albaniji i napušta je, odgovara „nema problema, dovešćemo ljude iz Bangladeša. Oni ne znaju jezik. Sa njima nećemo imati probleme. Kad nauče jezik i počnu da protestuju, zamijenićemo ih“. On vidi ljude samo kao sredstvo.

Znate priču o žabi u vrućoj vodi. Ako je staviš u vrelu vodu, ona će iskočiti. Ali, ako je staviš u hladnu vodu i vodu polako zagrijevaš, i kod temperature od 80 stepeni žaba ostaje u vodi i bude skuvana, jer se prvo uljuljkivala, a potom postala suviše troma da napusti lonac. Eto to je naša situacija, situacija svih nas na Balkanu.

Kad pogledamo svijet ekonomije koji nužno uslovljava i svijet politike, ekonomija je sve više u rukama mafije a među parlamentarcima raste broj ljudi koji su dio kriminalnih struktura. Ako ti sredstva dolaze od trgovine ljudima, drogom i tome slično, nužno je da postupno kriminalizuješ čitavo društvo. Pogledajmo samo stanje izgradnje Tirane. Stara Tirana više ne postoji. Stvar mi je najbolje razjašnjena u knjizi Kumovi i šefovi / Padrini e padroni italijanskog dvojca – Antonio Nikaso i Nikola Grateri, koji pišu o kalabrijskoj Nrangeti (mafiji), zapravo o tome kako je Ndrangeta postala dominantna vladajuća klasa u Kalabriji. Naša ekonomija sve više počiva na novcu iz crne zone. To je tragična činjenica.

To se događa u Albaniji ali velikom brzinom. Albanija je u sličnoj poziciji u kojoj je Kalabrija bila 1960-ih godina. Treba legalizovati nelegalno stečen novac. Nazvao sam taj period turbo narko kapitalizam.

Revolucija nema šanse?

Ne, revolucija podrazumijeva snažan udar. Ne očekujem je ni u Albaniji ni u Srbiji. Revolucija mora krenuti iz Evrope, jer Evropa boluje od istih bolesti.

Kako se oskećate pošto ste napisali nekoliko knjiga o danima koje ste proveli u zatvorima i rudniku-logoru pod Enverom Hodžom? Da li ste doživkeli neku vrstu katarze? U Srbiji je, inače, preveden vaš dokumentarni roman „Ponovo osuđen“?

Ne znam da li bih to nazvao katarzom ali svakako ostvario sam neke od svojih zatvorskih snova. Uspio sam da sačuvam svoja bolna, nadasve nehumana iskustva, da demistifikujem mehanizme uništavanja ljudi u režimu Envera Hodže. Između ostalog, zatvorske dane sam preživljavao maštajući da ću ih jednog dana opisati, da ću svijetu reći šta nam se tamo dešavalo.

Prije svega, trebalo je jezik kojim smo u zatvoru imenovali vlastita osjećanja prilagoditi onome koji se govori van zatvorskih zidina. Ta dva jezika se uveliko razlikuju. Komunikacija sa ljudima koji nemaju zatvorsko iskustvo je teška. Polovina mog života je obuzeta time. Druga polovina je moj život novinara, borca za ljudska prava, pisca. Pisati o tim iskustvima znači staviti se u jednu drugačiju poziciju, skoro pa u poziciju boga. Cijelu stvar otežava shvatanje istorije. Istorija ima neku monumentalnost. Pitaš se šta u tom monumentalnom toku predstavlja jedno tvoje mučeno iskustvo. Činjenica da su naša teška iskustva ispod praga osjetljivosti zahtijeva kritički prilaz kritičko razumijevanje tokova u kojima smo bili prinuđeni da budemo akteri. Tim prije jer i danas se intelektualci korumpiraju, a ta pozicija nije daleko od one koju je Enver Hodža nametao intelektualcima da budu poslušnici njegovog režima.

Pisati o logorskim i zatvorskim patnjama nije jednostavno. U jednom eseju koji je prvo objavljen u Poljskoj a potom u Francuskoj, pokušao sam da objasnim ambivalentnost te situacije. Esej je naslovljen Nostalgija bola. Pokušao sam da objasnim otkud nostalgija bola. To nije nostalgija za lijepim životom koji sam imao u mladosti u socijalizmu. Ta nostalgija je nalik na onu koju osjećaju ljudi poslije ratova, teških, traumatičnih iskustava u kojima su bili i ekstremni doživljaji ljudskosti. Ta osjećanja vam takođe daju snažno osjećanje života. Taj esej počeo sam pričom o jednom zatvoreniku, mladiću mojih godina, sa kojim sam dijelio ćeliju. Bili smo oskudno obučeni, izmoreni radom u rudniku, temperatura je bila minus deset. Mogli smo da preživimo samo čvrsto zagrljeni dijeleći temperaturu vlastitog tijela sa onim drugim. On je poticao iz porodice nacionalista žestokih protivnika komunizma. Ipak naša bliskost je bila stvarna. To je situacija kojom se može objasniti nostalgija bola.

U tiranskom Nacionalnom muzeju vidjela sam prikaz bitke na Kosovu. Slika se uveliko razlikovala od one koju su nam u školi predstavljali. Naime, u bici je učestvovalo više albanskih jedinica nego srpskih. Prvo mi je palo na pamet da je to ideološki konstrukt, ali kad sam razmislila, bilo je logično, bitka se događala na terenu naseljenom kako Srbima tako i Albancima?

Pisao sam svojevremeno o dva mita koji kontaminiraju našu zajedničku istoriju i moje pisanje je izazvalo veliki odijum. Vezani su za Bitku na Kosovu i za Skender bega. Albanci su zaboravili da je majka Skender bega bila slovenskog porijekla. Takođe, Otomanska imperija nije ostala u Albaniji pet stoljeća kao okupator. Dio te okupatorske armije bili su naši ljudi, Albanci.